ПОМАЗАНИК БОЖИЈИ

Крунисање цара Николаја II, 1896.

Питање: Да ли помазивање приликом ступања царева на трон представља Свету Тајну, када је и ко установио то помазивање, да ли је оно догматски обавезно и да ли се непризнавање ове тајне сматра за грех. Ми имамо Једног Помазаника Божијег - Господа Исуса Христа.

Како су онда цар Петар Први и потоњи цареви себе величали као "помазанике Божије"? Како ово да се схвати?

Одговор: Самодржавна царска власт, и помазивање цара на царство, установа је Божија, као што се јасно види из свештених књига Старог Завета. Тако је, по заповести Божијој, Самуил помазао на царство Саула, рекавши при томе: Ево, Господ те помазује за владара над наслеђем Својим у Израиљу, и ти ћеш бити цар народу Господњем (1.Цар. 10,1). Када је Господ одбацио Саула, Самуил је, по заповести Господњој, уместо њега помазао на царство Давида (1.Цар. 16,1-13). Стога се цареви у Светом Писму и називају "Помазаницима Божијим". Богоустановљеност царске власти и тајанствено предавање царевима, као Помазаницима Божијим, пуноте благодатних дарова Духа Светога, чини Цареву личност неприкосновеном светињом. Ето због чега Реч Божија говори:

Не дотичите се помазаника Мојих и не чините зла пред њима (Пс. 104,15); Ко се њих дотиче - дотиче се зенице ока Господњег (Зах. 2,8); Ни у мисли својој не злослови цара (Проп. 10,20); Као висина небу и дубина земљи, тако се ни срце царевима не може досегнути (Прич. 25,3); Ко дражи цара, греши својој души (тј. греши против самог себе - Прич. 20,2).

Учење о самодржавној царској власти и о повиновању њој у потпуности је засновано на Речи Божијој, што се види макар и из следећих изрека:

Мноме Цареви царују, говори Господ (Прич. 8,15);

Бој се Господа, сине мој, и цара, и не мешај се са бунтовницима (Прич. 24,21); Бога се бојте, цара поштујте (1.Пет. 2,17).

Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњег, рекао је Давид момку који му је саопштио да је убио цара Саула (2.Цар. 1,14).

Краљевска круна византијског типа (Ризница катедрале у Палерму, Сицилија)

Свети Апостоли у Новом Завету саветују хришћане да се моле за цара и да му буду покорни: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све оне који су у власти (1.Тим. 2,1); Будите, дакле, покорни сваком роду људском, Господа ради: ако цару, као Господару; ако ли намесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине (2.Пет. 2,13-14).

Није тачно да "ми имамо Једног Помазаника Божијег - Господа Исуса Христа". Помазаници Божији су у Старом Завету били свештеници (види: Изл. 28,41; Лев. 4,3), Цареви (види: 1.Цар. 9,16; 10,1; 15,1; 15,17итд.) И Пророци (види: З.Цар. 19,16).

Господ Исус Христос се назива "Помазаником Божијим", или Месијом-Христом, зато што су Њему у највећем степену били дати сви благодатни дарови Духа Светог, како би обављао Своје служење, као Пророк, Првосвештеник и Цар. Но, тиме се, као што смо видели, никако не искључује употреба назива "помазаник Божији" и за обичне људе, које је Бог удостојио узвишене службе пророка, првосвештеника и цара.

Зато је и код нас у Русији обављано помазивање на царева на царство.

Непризнавање Свештеног Миропомазања које се обавља над царевима стога свакако представља тежак грех. Ова идеја је садржана и у ,Чину Недеље Православља, где је установљен возглас: "Онима који сматрају да се православни цареви [краљеви] не узводе на престоле према нарочитој вољи Божијој, и да се приликом помазивања на њих не изливају дарови Духа Светога ради обављања овог великог звања, па се зато усуђују на побуну (против царева) и на издају - Анатема!"

Архиепископ Аверкије Џорданвилски - Питања и одговори