МОНАРХИСТИЧКО НАЧЕРТАНИЈЕ


МОНАРХИСТИЧКО НАЧЕРТАНИЈЕ КЛУБА ЦАРОСТАВНИК

Пролог, идеолошка начела

Клуб Цароставник је монархистичко удружење антидемократског, антилибералног и антиграђанског опредељења које око себе окупља верне следбенике вековечних, истинских вредности Српства, од којих су највеће – православље, монархија и породица. Те вредности јасно је одредио Свети Николај Жички назвавши их „трима највећим вредностима српског народа“.
Чланови Клуба могу бити сви они који деле визију хришћанског, домаћинско-ауторитативног национал - монархистичког поретка.
Клуб Цароставник (надаље КЦ) као своје идеолошко начело баштини светосавски национал-монархизам светог владике Николаја Велимировића, Димитрија Љотића, инж. Милосава Васиљевића, др Димитрија Најдановића, Момира Николића и њима сродних антидемократских, националних, монархистичких мислилаца. Од иностраних монархиста, идеолошки узори су му једноверни руски славјанофилизам и црностотинаштво, а од иноверних, француски морасизам, шпански франкизам и бразилски традиционализам Плинија Корере де Оливеира.
Идеологија КЦ је у основи породична, органска, патријархална и побожна. Сматрамо да је породица основ нације: јер су током времена многе удружене породице формирале задругу; увећана задруга, племе; а од увећаног племена настала је нација. Из овога происходи нација као ново биће, као органско јединство свих појединаца који су је својим удруживањем створили. Тај органски савез се не ограничава само на данашња поколења, већ и на бескрајна поколења, од прадавне прошлости до несагледиве будућности. Ово ново биће, попут човека, састављено је из двојединства душе и тела из кога происходи национална самобитност, мистичан спој органског бића и народног духа кога оживотворава протканост хришћанством. Јер је нација без Христа тело без душе, а тело без душе је мртво тело, леш. Овакво друштво, засновано на хришћанству, породици и органском јединству, природно почива на патријархалном, домаћинском принципу једноначалства, тј. једновлашћа или, на грчком, МОНАРХИЈЕ. То је владавина једнога за добро читаве заједнице: оца у породици, Краља у народу, и Бога на небу и у васељени. Поштовањем овакве хијерархије обезбеђен је поредак у свим сегментима друштвеног живота. Тиме је осигурана стабилност и благостање живота заједнице и СИМФОНИЈА (сагласје) Цркве и Државе, коју је још свети отац наш Сава уградио у народно биће и дух српског народа.

Православље, Самодржавље и светосавски национализам - то су три историјски проверена стуба на којима почива наш народни живот: Краљу власт, народу веће (савет), али оба пред Богом и за Бога.
Наш монархизам не почива на верности Краљу "по вољи народној", тј. по случајној демократској већини, која се мења у зависности од случајне или вештачки изазване ситуације, већ на ВЕРНОСТИ ВИШЕМ, ВЕЧНОМ, БОЖАНСКОМ ЗАКОНУ, који важи и за Краља и за народ, и његовом одбљеску - ЗАКОНУ САВЕСТИ, који умире само са својим носиоцем, човеком. Уверени смо да се Срби морају вратити својој изворној државно-политичкој доктрини - Православној монархији, која ће нам донети тројичну хармонију о којој је Свети владика Николај Жички зборио: "Бог на небу, Краљ на земљи, домаћин у кући." 
Ми смо за државу којом ће суверено владати Краљ, помазаник Божији, који ће као врховни народни првак, по јеванђелској заповести бити слуга држави и народу (Мат. 20:27). Краљ је самодржавни владар, партије, устав и парламент су сувишни. Суверену је за управљање државним бродом довољно саветодавно тело - Савет, састављен од неколицине способних и квалификованих људи, верних поданика круне.
Услов да се овакав начин државе уреди, пре свега, потребује високу религиозну и националну свест у нашем народу.
Све док будемо били опседнути (поседнути) комунистичким злодухом и евро-атлантским демонократским вредностима, док се не вратимо Богу и себи (свом националном идентитету), монархија се не може вратити у Србију.  

Државно устројство

На челу такве МОНАРХИЈЕ стоји Краљ из народне династије са наследним правом. Краљ је први бранитељ Цркве православне и државе српске, крстоносац и мачоносац, Божји помазаник и врховни заповедник војне одбрамбене силе.
Краљ је и верска и војна личност, јер се обновљена српска држава базира на вери и војсци, на крсту и на мачу. Крстом и мачем држава ће се бранити и унапређивати.
Краљ је слуга Божији, и природни Богом дани вожд свога народа. Своју државну власт благоверни Краљ врши у страху Божијем, на добро свих својих поданика. Тајна миропомазања чини личност Краља свештеном, предаје му посебну благодат Светог Духа за владарски подвиг и узводи га на степен врховног покровитеља Цркве и чувара Вере. Он је зато представник воље Божије, а не народне воље. Његова воља за нас је света, као воља Помазаника Божијег; волимо њега, јер волимо Бога. Ако нам Краљ доноси славу и напредак, ми то од њега примамо као милост Божију. Али ако нас задеси понижење и невоља, ми их подносимо са кротошћу и смирењем, као небеску казну за наша безакоња. И никада се нећемо поколебати у нашој љубави и оданости Краљу, јер оне потичу из наших православних убеђења и наше љубави и оданости Богу.
Органска повезаност Краља и народа у обновљеној краљевини заснивала би се на корпоративизму – политичкој организацији народног представништва бираног не из политичких партија, већ од стране струковних савеза (комора), као што су пољопривредна, предузетничка, трговачка, радничка, здравствена, војна, научна и слична удружења, и група са заједничким интересима, нпр. етничких и других.
Залажемо се за неприкосновену, самодржавну владавину Суверена, Помазаника Божијег која би се ослањала на два краљевска саветодавна тела, Струковно представништво – Сабор и Државни савет.
Сабор би имао дужност чинити Краљу и Државном савету предлоге за доношење закона, обавештавати их о потребама и проблемима државног устројства, и локалне самоуправе (подељене на округе, срезове и општине). Имао би право жалбе Краљу на Државни савет ако би овај злоупотребљавао власт и чинио неправду. Струковни савези би путем избора делегирали своје представнике у Сабор.
Државни савет би био највиши Краљев саветодавни орган за одређивање спољне и унутрашње политике. Односно, за питања из делокруга законодавне, извршне и судске власти. Ниједана одлука нити закон не исходе из Државног савета без потврде Суверена. Суверен обично озакоњује одлуке већине у Државном савету. Међутим, он може прихватити и мишљење мањине или појединца или чак донети одлуку самостално, наспрам одлука опште воље Државног савета.
Половину попечитеља (министара) Државног савета поставља сам Краљ, а другу половину Сабор. Председника Државног савета поставља Краљ.
Систем правосудних органа Краљевине Србије садржао би окружне судове и Врховни суд. Председнике и чланове суда именовао би Краљ на предлог попечитеља правде. У свом избору, попечитељ узима у обзир мишљење струковног савеза судија и тужилаца из чијег састава се бирају кандидати. Све судске одлуке се доносе у име Краља. Краљевским помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке, опростити у целини или делимично.

Дедемократизација нације

Пројекат обнављања Краљевине мора садржати озбиљну и свеобухватну дедемократизацију, тј. политичку деконтаминацију друштва која би институционализовано разобличавала и сузбијала сву лажност и штетност демократије, парламентаризма, либерализма, плурализма, егалитаризма, толерантног, отвореног друштва, мултикултуризма, и осталих политичких странпутица које су изнедрили Јевреји (Светска закулиса), зарад упропашћивања и уништења хришћанских народа и држава.
Сматрамо да политичке партије, не значе ништа друго него тријумф котеријашке, опортунистичке и паразитске, по нацију деструктивне политике, а сама демократија представља антидржавни и антинародни режим неодговорности, расипништва, пљачке и корупције. Демократија кроз партије и парламент не представља владавину народа јер изабрана лица, тзв. народне посланике бира изманипулисана руља, тачније они који поседују капитал помоћу кога контролишу медије обликујући јавно мњење и изборну вољу бирача. Стога, демократију сматрамо великом преваром, која служи само као шарени параван иза кога стоји завера Светске закулисе. Уз то, демократија подржава и штити велеиздају, издају и пљачку државе. Сасвим је супротно са представници организованих сталежа или струка који су повезани истим знањем и заједничким интересима људи који раде исти посао и који бирају и шаљу своје представнике у Сабор. Струке као органски појам постоје одвајкада, не бирају се и не долазе и не силазе са власти како је то случај са политичким партијама. Струке нису једне другима конкуретне, између њих не постоји ривалство, него су удови једног тела, органске целине нације. На изборима представника струковних савеза за Сабор нема изборне трке, трошења огромног новца за циркус предизборнеих кампања, већ се механизам одабирања посланика одиграва у природном оквиру сваког струковног савеза понаособ. Струке имају свој интерес да у држави влада ред, правда и да се одржава благостање, и то се поклапа са националним интересима. Највећа разлика између струка и политичких партија је да држава живи од струка, док политичке партије живе од државе чак и када су у опозицији. Зато смо против политичких партија, а за струковне савезе која би уместо партија делегирали своје представнике у Сабор. На тај начин, бирач, за разлику од своје имагинарне марионетске улоге у партијашко-демократској изборној фарси, у корпоративном систему узима реално учешће у формирању Сабора у границама сопствене стручности, бирајући представнике из сопственог професионалног миљеа. На тај начин је уклоњена могућност манипулације и обмане која постоји у парламентарној демократији, где бирач преко свог кандидата, партијског представника, кога често и не познаје, одлучује о питањима за која уопште није компетентан.

Држава са Божијим благословом

Ми полазимо од убеђења да вера и њени закони  треба да представљају најпоузданије јемство реда и благостања у животу; да сви световни закони, заснивајући се на законима Божијим, треба да служе као тачан путоказ за испуњење воље Божије. С тим убеђењем сматрамо да за свој циљ да ни школа, ни средства масовне комуникације не смеју да служе развраћењу и кварењу нације, усмеравајући је ка ниском, прљавом и срамном, него напротив - треба да је подстичу само на узвишено и свето.

Зато обнављање краљевине подразумева одлучно одбацивање секуларизације државе и друштва и на основу тога, један од првих аката успостављања монархије биће враћање статуса државне цркве Српској Православној Цркви, у којој ће се такође претходно спровести одлучна чистка и лустрација свих комуно-демократских кадрова, удбаша, модерниста, јеретика и морално неподобних свештенослужитеља. Обновљена монархија ће покренути одлучну борбу против атеизма и тзв. слободне мисли, путем спровођења антибезбожничког програма искорењивања атеизма из свих институција Краљевине, нарочито научних и просветних и кроз систематску дедарвинизацију друштва. Православна хришћанска вера прогласиће се државном религијом, што између осталог подразумева да сваколико високо државно руководство, војно старешинство и остале највише структуре државне власти морају бити лица православне вероисповести. Сви свештенослужитељи и службеници Српске Православне Цркве сходно горе наведеноме, постаће државни службеници са државном платом, који ће се поред духовно – просветне делатности, бавити и државно административним пословима издавања државних докумената крштеница, венчаних и бракоразводних листова итс.
Све друге вероисповести, у обновљеној краљевини уживаће слободу верских заједница.
Државно законодавство не сме бити у раскораку са законом Божијим. Грађански бракови ће бити укинути. Пред државом ће бити валидни само бракови Српске Православне Цркве и других верских заједница. Породично право ће се ослањати на црквено брачно право.
Обновљена краљевина ће рекриминализовати содомију и чедоморство. Одлучно ће санкционисати сваки вид екстремистичке родноравноправне феминистичке идеологије. Увешће забрану порнографије и контрацептивних средстава, док ће насупрот томе покренути популациону породичну политику за морални и демографски препород нације, где би се свака жена-мајка, православна српкиња, посвећена породици, рађању деце и домаћинству сматрала државним службеником са државном платом и посебним привилегијама као што су пореске олакшице и томе слично.
Строгим законским мерама спречила би се вештачка имиграција народа других култура и вера и њихово насељавање на животном простору Српства.
Новоуспостављена краљевина делимично ће укинути тзв. слободу говора и изражавања ако се иза ње крије било каква екстремистичка или терористичка револуционарна и богоборна антидржавна делатност усмерена на рушења монархијског поретка и вређања православне вере и морала као неприкосновених вредности српског народа.
Краљевина ће установити посебну државну установу за цензуру књига, часописа, позоришних дела, ТВ програма, музичке сцене, уметности, јавних културно - забавних установа и објеката који ће уживати сваку слободу стваралаштва изузев екстремистичке раволуционарне делатности, декадентности, разврата, бласфемије итс.

Једина истинска слобода је у ствари хришћанска слобода. Та слобода се састоји у томе да се човеку као појединцу и целокупној друштвеној заједници омогући слободно, неометано стремљење ка узвишеном и праведном - да се слободно (лакше) уклањају од својих злих навика и страсти, од саблазни и спољашње зле принуде. Наравно, свако је слободан да се поведе и за овом последњим, али га макар друштвено уређење у томе неће подржавати.

Легитимизам и прелазна власт ауторитативне регентуре

Ми смо монархисти легитимсти, али услед озбиљних недостатака законитог претедента на српски краљевски престо Њ. К. В. Александра Карађорђевића, кога од његове појаве пред српској јавношћу видимо као марионету антисрпских глобалистичких центара моћи, преданог либерала-демократу и парламентарца, привремено одступамо од легитимистичког принципа династичке наследности.
То подразумева да после ликвидације републичко-демократског окупационог апарата, процес обнове Краљевине мора да прође кроз прелазну, припремну фазу успостављања ауторитативне националистичке регентуре (диктатуре), са Етнархом или Вождом на челу државе, који би вршио функцију регента упражњеног краљевског престола. Чији би задатак био да смртоносне левичарске, секуларистичке, либералне и демократске болештине којима је деценијама у назад инфициран српски народ, својом ауторитативном влашћу исцели, како би се народ вратио својим коренима и својим вековечним вредностима Крста и Круне. Сматрамо да би оваква прелазна регентура за мање од десет година интезивне институционалне и медијске кампање испунила Србију оданим монархистима и верним православцима. Потребно је само да држава са укусом промовише Монархију и Цркву, и наш народ ће их страсно заволети.
Прелазна установа Вожда - регента трајала би све док нација не би била исцељена од поседнутости либерализмом, секуларизмом, демократским револуционарним идејама и на такав начин припремљена за прихваћање свештене установе православног самодржавља. У тако сређеној држави и друштву, организовао би се велики црквено – државни Сабор на коме би био одређен достојан кандидат из редова постојећих претедената на српски престо из династија Карађорђевића, Обреновића и Петровића или чак неко из народа кога Божије провиђење и његове личне заслуге не истакну као достојног родоначелника нове наследне краљевске династије, а којег ће црквено – државни Сабор позвати (а не изабрати) на свету владарску службу Богу и народу кроз краљевско миропомазање и крунисање у краљевској Жичи, уз свенародну коленопреклону заклетву на верност новоустоличеном богоизабраном Владару, односно Династији.

Државни континуитет, лустрација и реституција

Такође, сматрамо да је камен темељац обнове разрушеног и пониженог Српства – проглашење криминалних одлука АВНОЈ-а ништавнима, нарочито оних које се тичу једностраног укидања монархије и стварања мноштва република на територијалну штету Србије. Републику Србију не признајемо, како ону социјалистичку, тако и ову грађанско-либералну. Обе ове републике на путу успостављања Краљевине Србије, једине легитимне и законите наследнице Краљевине Југославије, односно Краљевине Србије, морају бити проглашене нелегитимним, криминалним и окупаторским режимима, а њихове актере, сараднике и идеолошке следбенике за живота и постхумно ставити пред лице спрске правде. Сви данас важећи републикански окупаторски закони, како социјалистички, тако и грађанско-либерални, који нису у сагласности са Законом Божијим и у духу српске традиције и патријархалних установа морају бити поништени, док ће се место њих прописати ново законодавство и нове уредбе.
Путем одлучне реституције обрачунаћемо се са свима онима који су имовинску корист стекли на незаконит начин где ће пљачка народа, цркве и државе од стране комунистичке национализације и демократске приватизације бити задовољена враћањем имовине претходним власницима или њиховим наследницима, док ће у случају непостојања наследника, имовина постати државном својином.
Над пљачкашима приватне и државне својине спровешће се одлучна лустрација. На удару реституције и лустрације неће бити само директни пљачкаши већ и њихов први и други наследни ред, корисници опљачканих добара.
Овај злочин пред лицем српске правде никада неће застарити. Посебно формирани фонд од новчаних средстава и имовине који ће бити заплењени од оних који су их стекли на противзаконити начин користиће се као подршка обнове задругарства: подстицање струковних савеза како би се удруживали ради остваривања већих приноса ради подстицаја кредитних задруга које би требало да укину дужничко ропство међународним банкарским лихварима.

Српска краљевска војска

Један од приоритета обновљене краљевине биће милитаризација друштва и државе, кроз јачање социјалног положаја војне струке и њеног сталног присуства, значаја и угледа у друштву. Служење војног рока у српској краљевској војсци биће обавезно за све мушке поданике српске круне. Служење војног рока трајало би најмање годину дана. Сваки припадник српске краљевске војске положиће заклетву у верском обреду, заклињући се на верност краљу и отаџбини. Војно свештенство ће имати статус официра, а уз верске обреде бринуће се за развијање и јачање духовних и моралних вредности припадника Српске краљевске војске, неговања војничких врлина у духу светосавља, верности краљу и патриотизма. Посебна пажња поклањаће се изучавању веронауке, која ће бити обавезна за све војнике и питомце Војних академија. При Краљевском генералштабу увешће се институција војног епископа који је одговоран за целокупно војно свештенство. Феминизација војске, тј. присутност жена у командном кадру и служењу војног рока биће одлучно ликвидирана. Официрски кадар у обновљеној краљевини постаће значајан фактор обнављања истинске српске елите - аристократије. Официри ће као део војне струке на социјалној лествици друштва бити узведени на посебно привелеговано место. Српски краљевски официри  биће васпитани као предани монархисти и верни православци на врлинама патриотизма, високог морала, господствености, културе, војничке части, јунаштва, дисциплине, послушности, поштења, искрености, несебичности, истрајности, достојанства, племенитости и свести о потреби сталног стручног, физичког, духовног и интелектуалног усавршавања. Активни официрски кор српске краљевске војске биће плански, законима и уредбама, усмераван да буде поред образовања и својим друштвеним положајем права елита. Тај положај ће се утврдити женидбама са девојкама из угледнијих породица. Попечитељ српске краљевске војне силе (министар одбране) за Државни савет биће биран искључиво из редова официрског кора најелитнијих генералштабних официра.

Економија

Монархија за коју се залажемо, собом подразумева и друштвено-економски поредак познат под именом Средњи систем, кога су – као исконски и у нашем народу вековима одомаћен и проверен, а временом запуштен и остављен – поново актуелизовали свети владика Николај Жички и инж.
Милосав Васиљевић. Он се састоји из узајамне задружне или еснафске хришћанске помоћи која је у православном друштву постојала као свеопште прихваћена и Јеванђељем заповеђена норма друштвеног понашања. Средњи систем се залаже за заштиту и јачање домаће производње, за улагање у њу, за обнову аграрне Србије, за одбацивање прекомерне индустријализације и урбанизације земље, и као такав једини је одрживи економски систем, уместо либералног капитализма или комунистичког социјализма.
Ради заштите и унапређења сељаштва, струковно удружење сељака и пољопривредне задруге у обновљеној Краљевини имаће значајну државну функцију управљања тржиштем у области регулације продаје, успостављања трговинских цена и поскупљења, извоза, контроле увоза хране и планирања њене производње.

Просвета

Просвета мора бити колико у надлежности државе, толико и у надлежности цркве а просветни кадар мора завршити исту школу као и свештенство, да не би, по речима светог владике Николаја, народ учен био да разроко гледа: с свештенством ка Истоку, а са просветом ка Западу. И да не би свештеник славио Христа, а учитељ Антихриста и тако збуњивали народ.
Досадашњи универзитет, како код нас, тако и на западу, представљао је највећу опасност по народ и државу јер је он у ствари био легло свих безбожних теорија, научних и политичких. Обесвећена и вулгаризована наука, у обновљеној Краљевини, постаће озбиљна и света. Њом не треба да се баве сви, него посебно одабрани, обдарени, озбиљни и зрели људи.
Школовање за све степене стручне спреме биће раздвојено на мушке и женске просветне установе интернатског, полуинтернатског, или неинтернатског типа.
Само најталентованија деца основних школа имаће право да се упишу у Гимназију. На истом принципу вршиће се упис Гимназиста у више школе, и у ове ће се примати најбољи од најбољих, ако то буду желели. Но, пожељно је да велики број свршених гимназиста не одлазе на даље школовање (осим броја потребних држави) него да се очврсли и извежбани карактери поврате у струковне савезе којима наследно припадају.
Просветне установе ће поред образовања посебан значај дати моралној карактерности. Владање ће се ценити више од учевине. И оцена из владања стајаће на врху и биће одлучујућа, како би се спречило даље морално расуло и пропаст.
Школовање у страним земљама моћи ће се према указаним потребама дозволити тек по свршетку школовања у земљи и по одслужењу војног рока. Иначе се никоме неће признати сведочанство од ма које школе у страним земљама.

Антимасонски и антикомунистички програм 


Постојање и делатност јудеомасонерије, као главног непријатеља хришћанске цркве и државе, у обновљеној Краљевини ставиће се ван закона. Краљевина ће посебан акценат ставити на упознавање јавности у њену крајње деструктивну природу делатности и утицаја на мир и развој хришћанског света и хришћанских држава.
Против смо сваког помирења са комунизмом, комунистима и њиховим идеолошким наследницима, против смо тзв. „националног помирења“. Сматрамо да је непомирљивост са комунизмом и његовим наслеђем морални императив опстанка и будућности српства. Комунизам је највеће зло у светској историји које је црвеним терором широм света однело у смрт стотине милиона људских живота. Комунистички тероризам, издаја, крвава револуција и злочини на просторима Краљевине Југославије пре, за време и после Другог светског рата морају бити у потпуности разоткривени, обелодањени, процесуирани и приведени неумитном и за непријатеље страшном лицу српске правде. Краљевина ће законом криминализовати комунизам, тако да сви његови савремени облици и појаве као терористичке, тиранијске и злочиначке политичке идеологије буде законом забрањен. Овде се подразумева и криминализација релативизације комунистичких злочина, пропаганда и глорификовање комунизма и комуниста, као и забрана свих комунистички обојених скупова, комунистичке симболике (подигнуте песнице) и обележја.

Повратак и уједињење српских земаља

Не пре постизања конкретних резултата у остварењу наведеног националног, духовног и демографског плана за препород  Српства и Српске државе, Краљевина ће настојати да под српску Круну поврати што је могуће већи део одвојених и окупираних српских земаља: Косово и Метохију, Вардарску Србију, Црну Гору, Скадар, Крајину, Славонију и Барању, Босну и Херцеговину, и са Италијом разграничену Далмацију.

Служење Божјем делу

Верујемо да је Богом установљена власт само Православна домаћинска монархија илити самодржавље (аутократија). Тугујемо због тога што смо изгубили Богом дату нам монархију и молимо се Господу за њено обновљење. Заступамо став да домаћинска монархија може бити успостављена само покајањем српског народа и његовим повратком православној Цркви, али Цркви чији епископат није послушно оруђе глобалистичких центара моћи. Сматрамо да са таквом екуменистичко - сергијанском јерархијом не може бити ни истинског покајања, нити истинске обнове монархије. Српска краљевина, која би била установљена са „благословом“ епископа екумениста и сергијанаца, „цркве лукавих“, у самом темељу имала би лукавство. Таква краљевина није Богу угодна.
Чак и кад овакав тип монархије за који се залажемо у Србији ни на који начин не би био остварив, православни Србин не може да не стреми обнови истог, уздајући се у помоћ Божју, која је достижна ако смо верни свом православном идеалу. У верности Истини налази се и смисао нашег живота.
Снагом своје вере и своје воље ми, монархисти клуба Цароставник знамо да ће победити оно Божје дело коме верно слижимо; и зато је "неуспех" за нас само одложена победа; и очигледност "пораза" нас не може поколебати. Победа је за нас питање исправности пред лицем Божијим; а молитва, воља и време довршиће посао и расејати привид успеха непријатеља. Ми се држимо девизе: у исправности је наша победа; и уверено доживљавамо победу у самој својој смрти.
Монархистички слоган нашега клуба у маломе изражава идеале око којих се окупља и делује наше чланство:
Олтар за Бога и престо за Краља, то је наше Отаџбина!

Додатак

АПОЛОГИЈА НАШЕГ АНТИДЕМОКРАТИЗМА

Рестаурација Српске Краљевине не може се нити замислити, нити остварити без ликвидације, највеће обмане и пошасти савременог доба, демократије. Ако као поражени и понижени народ заиста желимо да се ослободимо и да доживимо морални, национални и духовни препород, ако  хоћемо да живимо, да напредујемо, да у социjалном животу имамо гаранције за рад и производњу, ако хоћемо да сачувамо и повећамо духовни, морални, културни, интелектуални и материални капитал нације потребно је да одлучно разрушимо све демократске установе.
Савремена либерална демократија представља туђински, антихришћански изум, који на српском друштвено-духовном телу постаје смртоносан експеримент. Тај експеримент је додуше потенцијално смртоносан ако се изведе до краја, и то не само за Србију него и за целокупни свет. Стога, демократија мора бити не само укинута, него и јавно, једном за свагда прокажена. Избављење од овог смртоносног експеримента треба тражити не само у политичкој борби, него и у метафизичком разобличењу зле природе демократије, која проистиче из две најопакије богоборне револуције: Француске и Бољшевичке, и повратку себи и својим вековним државотворним традицијама, односно православној домаћинској самодржавној (аутократској) монархији.
Време је показало да је идеалистичка демократија по нације прескупо сањарење, а да је историјска демократија, онаква какву је модеран свет упознао, смртоносна болест нација, људског друштва, породице и појединца.
Установљена у Француској, да тобоже поврати слободу човечанству којег су поробиле институције цркве и краља, револиционарна опседнутост (поседнутост) слободом, тзв. либерализам, није подразумевала ослобођења људи од зла и извора свакога зла, ђавола - слободу којом је Христос ослободио род људски (Гал.5,1) – већ напротив, ослобођење од Христове слободе, коју демократе и либерали сматрају тиранијом. Подразумевала је ослобођење од традиционалних ауторитета цркве и краља, који су у симфонији власти хришћанске монархије чували вечне апсолутне вредности, друштвене норме и етику хришћанске културе и цивилизације, спречавајући на тај начин ослобађање и ширење Зла. Вредан је помена симболичан гест револуционара Шалијеа (Chalier), који, после гиљотинирања краља Луја XVI, јавно пред окупљеном разулареном гомилом, гази икону Господа Исуса Христа, са узвиком: „Није доста што је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“. Из овога наравно произилази да демократија своју идеологију и законодавство не усаглашава са вековечним и непролазним Законом Божијим и самим тим, ми је не можемо сматрати влашћу датом од Бога, него анти-влашћу, влашћу која собом носи и припрема владавину антихриста. Воља Бога и Његови вечни морални закони замењени су привременом и произвољном, уз то још и фиктивном и фалсификованом од стране "представника" – вољом народа.
За демократију, како знамо, не постоје апсолутне вредности – вековечни хришћански вредносни апсолутизам, оличен у монархистичком поретку, демократија је заменила безбожним вредносним релативизмом. У демократији се деификује народ коме се све покорава и служи. Ово "божанство" је непредвидиво и крвожедно као и древно паганство. Његово "религиозно" неопаганско обожавање је повратак човечанства у дивљаштво. У демократији, руља (демос) увек бира Вараву, и пљачкаше, док Христа шаље на разапињање. Зато је демократија богоборни принцип власти. Теоретски она је режим слободе; практично она искључује све конкретне и стварне слободе, и предаје нацију бандама пљачкаша удружених са политичарима које финансира и контролише крупни капитал Светске Закулисе.
Демократија је успостављена и наметнута народима са циљем растакања свих виталних функција духовног и државотворног идентитета суверених хришћанских нација. Демократија не само да одстрањује националну елиту, него је замењује најгорим представницима нације. Демократије бира људе, тзв. политичаре, апсолутно лишене савести и морала, корумпиране делиће друштва који су спремни да воде политику не у корист сопствене државе и нације, него своју сопствену, Фсвојих партијских котерија, а у крајњој инстанци – у корист својих финансијера, Светске Закулисе. Демократски политичари нису ништа друго до опсенари и шарлатани, речити празнословни говорници који себе и своју партију представљају у најлепшем светлу у време изборне кампање. Ако којим случајем неко поштен и частан успе да уђе у политиканско коло, он ће, хтео не хтео, морати прихватити правац и ритам коловођа и осталих играча демократије.
Демократија је вечна арена борбе, сукоба интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. Демократија саздаје парламент - најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија, тачније, тоталитарне диктатуре њихових ментора, Светске Закулисе. Демократија се прима и опстаје само тамо где се распада органско јединство народне воље, тамо где се друштво атомизира, где нестају народна веровања која су сједињавала народ у једну органску целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се тамо где истинске народне воље више нема. А тамо где се распало органско народно јединство, и где се запатила демократија, народ се своди на ниво стоке, која је потребна за улогу бесправног статисте на позорници демократских избора.
Демократија наводно даје народу способност да путем гласања и парламента постане непосредна и неограничена власт, суверен. Уместо омражене неограничене власти монарха Суверена, демократија успоставља неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство народне воље коју треба  разумети другачије но у случају изабране власти, јер у контексту монархије, народна воља није воља бирачког тела. То је воља народа у историјском развоју његовом, народа не као скупа савременика већ као ланца нараштаја, народа као једне одређене прошлости и будућности. Извори народног јединства оличеног у монарху даљи су и дубљи од опредељења савременика за њега, јер монархија није поникла из избора већ из историје. У парламенту народног јединства и воље нема. Парламентом влада индувидуалистичко и опортунистичко становиште тренутне личне користи, властољубља и дневно политичких поена, који у крајњем исходу спроводе налоге својих истинских налогодаваца - Светске Закулисе. Политику парламентарне власти и опозиције формира Светска Закулиса, уз јаку логистичку подршку средстава масовног информисања, која фризирају и спинују јавно мњење. Такозвано бирачко тело извежбано је да пасивно и некритички прихвата медијски садржај и поруке политичке пропаганде која њихов глас генерише и усмерава у жељеном и унапред одређеном правцу. Парламент, уз наведене веома озбиљне, по нацију и државу фаталне недостатке чак нема реалну реципрочну потпору у народу чији је он тобожњи представник. Воља парламента одређује се већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увек воља целог парламента - а тим се још мање може сматрати вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћен, јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Демократија као утилитаристички систем неминовно дегенерише друштво, стварајући од народа масу хедониста којом управља елита нихилиста. 
Власт народа и политичка слобода постају фикције, подржаване само на папиру, параграфима и фразама устава. Либерална демократија тријумфује, расађујући беспоредак и насиље у друштву, заједно са безверјем и материјализмом. Такво стање води незадрживо у анархију од које се нација може спасити само ауторитаризмом, тј. поновним успостављањем монархије, једне воље и једне власти у управљању.
Обмана демократије у последње време се, полако али сигурно, разоткрива. Зна се да је тајни, невидљиви, анонимни покретач демократије била је и остала глобална поробљивачка политика Светске Заклулисе са њеним централним осовинама: јудеомасонством, демократијом, капитализмом и комунизмом. Ми данас видимо где је савремено човечанство довела демократија и тзв. јавно мњење, заведено либералистичким социјалним инжењерингом. Видимо да је демократија била, у ствари, као свуда тако и код нас, само „маскенбал“ који је послужио Светској Закулиси да неопажено заузме позиције са којих ће моћи несметано да ради на остварењу својих мрачних апокалиптично - орвеловских циљева. Видимо да је демократизовано јавно мњење, уствари само играчка у рукама непријатеља хришћанства и нација. Али није довољно што све то само видимо. Потребно је да одатле извучемо и правилне закључке, па да са свога народног тела стресемо сваку «савремену» туђинштину и вратимо се светосавском национал-монархизму, духовним основама нашег народног живота, које су нас до данас одржале на историјској позорници.
Као најважнији циљ тих реформи, поред повратка на монархијски поредак, сматрамо ликвидацију демократије и замену партијских структура органа власти корпоративним државним уређењем, како би се различити друштвени слојеви народа, које је демократија поделила, коначно ујединили и тиме стало на пут погубном утицају Светске Закулисе. Исто тако треба што пре обезбедити исправно национално-политичко васпитање целокупног народа, како не би, бар у будуће, могао да се у наше јавно мњење прокријумчари било какав штетни утицај. Здрави поредак изискује потребу ауторитета. А правог ауторитета нема ако није потчињен вери, личностан и у исти мах оличен трајношћу. Све те особине ауторитета налазе се само у монархији, у краљу и у монархистичком континуитету.
Монархија је владавина, успостављена од Бога, којој је основна намена спасење душа; док је демократија-република владавина коју су установили безбожници, оријентисана искључиво на овај свет – утилитаристичка владавина у којој нема никаквог вишег циља. Одређујући спасење душа као највиши циљ друштва, изнад сваког друштвеног или материјалног добра, православна монархија избегава крајности од којих је страдало и страда савремено друштво, богоборачку комунистичку, безбожничку либерално-демократску и паганску фашистичку тоталитарну диктатуру.

ДОЛЕ ДЕМОКРАТИЈА! ДОЛЕ РЕПУБЛИКА! 

СА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

Стег монархиста клуба Цароставник
Симболика нашег монархистичког стега
Оваква верзија немањићког белог двоглавог орла преузета је са кованице од 10 динара из периода Недићеве Србије, с'тим што је над главама орла додата света немањићка самодржавна круна. На стегу доминирају боје сличне онима са руске имперске заставе: бела, жута и црна. Бела боја, која преовладава на нашем знамењу симбол је православља (чисте вере); Жута (златна) боја, која оивичује белу, симбол је самодржавља, славе и моћи помазаника Божјег, који штити, заступа и негује православље кроз свештену симфонију (сагласје) Цркве и Државе; Црна боја која оивичује двоглавог државног орла, симбол је народности (боја земље од које смо створени, од које живимо и којој ће тело бити привремно предано до васкрсења мртвих; црвена боја - боја крви и голготе, боја борбе и жртве али и боја радости васкрсења, односно, коначне победе.

2 коментара:

  1. Одлично је све ово што видим и читам на вашем сајту.
    Слава Богу да још има свесних православних Срба

    ОдговориИзбриши
  2. Само ми ја додао и економски програм, као и програм подршке породици са троје и више деце, развој путне и остале инфраструктуре у рурална подручја и подстицај уз субвенције враћање људи на село!

    ОдговориИзбриши