МОНАРХИСТИЧКО НАЧЕРТАНИЈЕ

МОНАРХИСТИЧКО НАЧЕРТАНИЈЕ 

У име Свете Једносуштне и Нераздељиве Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.

(Не само у стара, него и новија времена, у хришћанским државама истока и запада, ово је била, а негде и даље јесте, уобичајена преамбула свих важнијих државотворних докумената)   

ПРОЛОГ

Цароставник је монархистичко удружење антидемократског опредељења које око себе окупља следбенике вековечних вредности српства, од којих су највеће – православље, самодржавље и породица. Те вредности јасно је одредио Свети Николај Жички назвавши их трима највећим вредностима српског народа.

Цароставник се залаже за успостављање Трећег српског краљевства. То јест, за рестаурацију Краљевства Србије која се надовезује на српски монархистички државотворни континуитет, почев од Првог српског краљевства под којим подразумевамо период започет владавином светог краља Стефана Првовенчаног (1220.), а окончан владавином светог цара Уроша V Нејаког (1371.), па до Другог српског краљевства, започетог владавином првог нововековног српског краља Милана Обреновића (1882.), а окончаног владавином краља Србије Петра I Карађорђевића и краља Црне Горе Николе I Петровића (1918.).

Идеолошко начело

Наш вечити идеал представља Немањићка средњовековна држава, као златно доба српства. Наш народ је из таме вековне подјармљености увек са сетом гледао на тај период као државотворни идеал, и успомена на њега осветљавала му је дугу ноћ његовог ропства и увек била животворни залог његовог васкрсења. Наш немањићки светоназор, суштински је реакционаран, те је као такав, оштро супротстављен прогресивистичком, ренесансном, хуманистичком, просветитељском погледу на свет, упереном ка "светлој будућности". Истина, и прогресивисти се обазиру на прошлост, али само и једино на ону античку, паганску. За те људе, поседнуте духом антихристовског прогресивизма, хришћанско доба, тзв. средњи век (IV - XVI век), био је период мрачњаштва (dark age), а за нас је то златно доба људске цивилизације, чијем се првообразу увек враћамо као надахњујућем идеалу друштва и државе, уређених на хришћанским принципима и вредностима. Наш реакционаризам не значи "времепловски" повратак у прошлост, већ жељу да се живи и дела у складу са предањским принципима који имају вечну вредност. Прогресивистичку идеју, да је свако касније стање боље од оног ранијег, са презиром одбацујемо, јер људи и као појединци и као заједница могу да погреше, нарочито у контексту прихватања демократије (било комунистичке, било либералне), а када се схвати да се пошло погрешним путем, а демократија је фатална грешка, онда повратак са погрешног на прави пут представља императив. А пошто враћање са погрешног на прави пут увек представља напредак, онда је и наша монархистичка реакција напредна. Дакле, напредак је оно што је за нацију боље, без обзира да ли је то боље испред или иза нас. Зато, за нас, епитет "реакционар" није увреда већ комплимент.  

Цароставник као своје идеолошко начело баштини светосавски монархизам светог владике Николаја Велимировића, Димитрија Љотића, Милосава Васиљевића, Димитрија Најдановића, Момира Николића и њима сродних антидемократских, антилибералних, национал-монархистичких мислилаца. 

Од иностраних монархиста, идеолошки узори су нам једноверни Руси славјанофили, црностотинаши, бели емигранти, као и румунски покрети које су предводили Александар Куза, Николае Паулеску, Корнелије Кодреану и њима слични. Од иноверних узора предњаче француски морасизам, шпански франкизам, португалски салазаризам, белгијски рексизам и њима сродни покрети.

Идеологија Цароставника у основи је породична, органска, хришћанска и патријархална. Сматрамо да је породица основ нације: јер су током времена многе удружене породице формирале задругу; увећана задруга, племе; а од увећаног племена настала је нација, као ново биће, као органско јединство свих појединаца који су је својим удруживањем створили. Тај органски савез се не ограничава само на данашња поколења, већ и на бескрајна поколења, од прадавне прошлости до несагледиве будућности. Он је благословени плод органског следа, предањског континуитета предака, савременика и потомака који није поникао из произвољног избора савременика, већ из историје. У државотворном предању хришћанских нација, симбол оваквог органског народног јединства оличен је у монарху, који је даљи и дубљи од опредељења савременика за њега. Зато се ми залажемо за безусловно успостављање монархије, без референдума или гласања, јер нико нема право нити власт да, отргнувши се из заветног ланца традиције, који нас нераскидиво веже са прецима и потомцима, народну судбину стави на коцку. 

Нација, као ново народно биће, попут човека, састављена је из двојединства душе и тела из кога происходи национална самобитност, мистичан спој органског бића и народног духа, кога оживотворава протканост хришћанством. Нација без хришћанства, исто је што и тело без душе, а тело без душе је мртво тело, леш. Зато се наша идеологија уздиже изнад "Крви и Тла", ка "Телу и Духу" - "једно тело, један дух" (Еф. 4:4). у којој под једним телом подразумевамо нацију утврђену у једној вери и сабраној у једној цркви, којој је глава Христос, а под једним духом подразумевамо љубав целе нације према Христу, од које произилази и узајамна љубав. Нема те силе у свету, која може бити јача спона међу људима, као што је то вера и љубав хришћанска. Овакво друштво, утврђено на хришћанству, породици и органском јединству, природно почива на патријархалном, домаћинском принципу једноначалства, тј. једновлашћа или, на грчком, МОНАРХИЈЕ. То је владавина једнога за добро читаве заједнице: оца у породици, Краља у народу, и Бога на небу и у васељени. Поштовањем овакве хијерархије обезбеђен је најбољи могући поредак у свим сегментима друштвеног живота. Тиме су осигурани стабилност и благостање нације.

 

Светосавље

 

Нашу идеолошку основу представља Никео-цариградско хришћанство - православље (ὀρθοδοξία), које Дух Свети преко светих Апостола и богоносних Отаца утврди на светих седам Васељенских сабора. Ово православно хришћанство у српству има свој посебан израз, а то је Светосавље, којег су свети владика Николај Велимировић, протојереј Димитрије Најдановић и архимандрит Јустин Поповић дефинисали као православље српског стила и искуства. Светосавље је у ствари тековина јеванђелског прегалаштва светога Саве који је српски народ у свим сферама живота просветио Христом и посветио га Христу, обезбедивши му тако пуноћу остварења као хришћанске нације кроз националну самобитну цркву и националну самобитну државу овенчану српском православном круном. Светосавље неизоставно подразумева националну цркву, самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом православне вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна, туђинска или интернационална црква, са централом изван народа и иностраном јерархијом (папизам и фанариотизам).  

Насупрот савременог синкретистичко-екуменистичког, пацифистичког (према сваком злу толерантног) хришћанства, Светосавље стоји на отачко-предањском становишту исповедничко-војинствујућег православља, на којем се једино и може рестаурирати државотворно здање Трећег српског краљевства.

Православно самодржавље 

Краљ - Автократор (грч. αὐτοκράτωρ - самодржац) је неприкосновени и неограничени владар, партије, устав и парламент, не само да су сушта супротност овом владарском облику, већ су његови смртни непријатељи. Православни Краљ самодржац није деспот или апсолутиста, јер се он не руководи сопственом самовољом и не влада себе ради, па чак ни по својој жељи, него је Божији слуга, који је у својој владарској служби потпуно потчињен Богу. Своју неограничену власт он слободно ограничава једино Божанским  правом (jus divinum) - вољом Цара небеског, етичко - религиозним монархистичким идеалом, мудрошћу којом га је Бог као Помазаника Божијег обдарио, великодушношћу и љубављу према свом народу, жељом да свима буде добро, слушањем добрих савета, поштовањем закона својих претходника и својих сопствених и светињом отачког предања. Управо потчињеност Монарха народној вери, духу и идеалу, даје му за право да његова власт буде врховна и неприкосновена. У једној реченици православно самодржавље може се окарактерисати овако: Краљу власт, народу веће (савет), али оба пред Богом и за Бога. 

Православно самодржавље подразумева врховну власт морално-религиозног идеала, или, говорећи језиком вере, врховну власт Божију у устројству друштва. Православно самодржавље је посредна владавина Бога у политици посредством Монарха чија власт је делегирана од Бога. У таквој држави Краљев ауторитет зависи од његове верности Богу, а моћ и стабилност државе и народа зависе од њихове верности свом Краљу. Народ кроз поштовање свога Краља благоугађа Богу јер је хришћански Краљ установа Божија и због тога се удостојава благослова Божијег, "да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром делу" (2. Кор. 9:8).

Идеју православног самодржавља, можемо разумети кроз немањићку владарску одредницу: "По милости Божијој краљ и самодржац српски”, која на недвосмислен начин указује да је неограничена краљевска власт делегирана од Бога. Па чак и нововековни додатак, наизглед демократски, - "и по вољи народној" открива нам другу, ништа мање важну, димензију идеје православног самодржавља. Јер "народну вољу", у монархистичком контексту династичке наследности никако не можемо схватити као плебисцитарну вољу демократског бирачког тела, него искључиво као народну вољу у његовом историјском развоју, народа не као скупа савременика, већ као ланца нараштаја, народа као једне одређене прошлости и будућности. Народа који је веран вишем, вечном, божанском закону, који важи и за Краља и за народ, и његовом одбљеску - хришћанском закону савести.

Помазаник Божији

Краљ, као врховни народни првак, по јеванђелској заповести уједно је и слуга народни: "и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мат. 20:27). У том контексту на краљевски позив гледа се као на велики и тешки духовни подвиг узвишеног служења народу Божијем, који се осим уобичајених државних послова, превасходно састоји из васпитања поданика царства земаљског, како би што лакше постали житељи Царства Небеског. А да би се ово успешно и богоугодно спровело, Краљ за то добија нарочиту помоћ Божију преко благодатне силе свете Тајне Помазања. Ова благодатна енергија која делује преко помазаника Божијег поседује толику силу, да по учењу цркве задржава појаву антихриста - "тајну безакоња" (2.Сол. 2:7). Зато је сваки помазаник Божији катехон (грч. ὁ κατέχων - онај који задржава, 2. Сол. 2:7), - мистични носилац мисије спречавања ширења зла и доласка антихриста. Постоји и друга димензија тумачења појма "антихрист". По њој се тај појам не односи само на побуну против Богочовека Христа, већ и на побуну против Помазаника Божијег - хришћанског Цара/Краља, јер грчка реч "христос" значи, "помазаник".

У историјском контексту, самодржавна неограничена власт владара помазаника Божијих из периода немањићке Србије, најдрагоценије је наслеђе заветних вредности државотворне традиције српства.

Симфонија државе и цркве

Хришћански цареви и краљеви, почев од ромејског цара Теодосија I Великог, усвојили су православно хришћанство за државну религију, испуњавајући на тај начин божанску вољу и хтење "да се сви људи спасу и дођу у познање истине" (1. Тим. 2:4.). За остварење ове божанске мисије, "дата су два највећа дара која је Бог по својој љубави даровао свише човеку: свештенство и владаре помазанике. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Јер ако свештенство у свему испуњава своје дужности у делу спасења повереног му стада, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која им је поверена, онда ће уследити свеопшта симфонија (сагласје) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду", написао је у својим Новелама (збирка царских одлука уврштена у Зборник римског права), 535. године свети цар Јустинијан Велики. 

Овакво виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него црквом, управља Промисао Божији. О овоме је светом цару Јустинијану писао папа Јован II: "Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич.21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти" (Прич. 20,8).

Симфонија представља диархијску синергију владара и цркве, односно, образац хришћанског друштва, који је угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; Као што демократија и комунизам представљају тзв. секуларне обрасце друштва устројеног на безбожној, односно богоборној материјалистичкој философији живота. Философија монархије као хришћанске власти полази од уверења да је стварни владар света и свега у њему - Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога и богоотпадници. Стога, хришћанско друштво по идеалу тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијој владавини, а циљ свега увек представља спасење душа што већег броја људи. Јер, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда држава и политика такође треба да буду вођени у сагласју са њом и подвргнути њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика мора постојати. А тај идеал постаје реалан ако је сам владар, хришћанин и верно чедо цркве.

Однос између цркве и државе сличан је односу између душе и тела, различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштински незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке институције. Држава са своје стране штити цркву од спољашњих непријатеља, саслужује јој у делу чувања и ширења народног благочешћа и указује јој неопходну материјалну подршку.

 

Оваква симфонија државе и цркве, коју представља монархија, дефинисана римско-ромејским правом, коју отелотворава помазаник Божији - Монарх, није нека срачуната, рационална политичка људска творевина. Она је земаљски израз Небеског Царства - "да будет воља Твоја, јако на небеси, и на земљи" - принцип супротстављен свету непријатељски расположеном према Богу и као таква извире не из демоса, обезбожене руље, већ из лаоса, народа Божјег, који је свој идентитет утемељио у цркви, из литургијске заједнице људи са Богом.

Јеврејско питање

Под јеврејским питањем подразумевамо наш однос према међународном јеврејском фактору, не у контексту расе, већ као метафизичке заједнице људи коју ("њихов отац", Јн. 8:44) ђаво  надахњује и користи је као своје главно земаљско оруђе у борби против Бога и деце Божије (хришћана). Јеврејски фактор чине антихришћански Јевреји који доминирају глобалном економијом, политиком, медијима и науком, чија је сва делатност, у свим сферама живота усмерена на уништење Божијих начела у свету и на афирмацију сатанских, представљених као „добробит или прогрес човечанства“. Упоредо са тим, они ревносно раде на рушењу хришћанских држава. Пошто демократизам руши државу, о чему се много говори у Протоколима сионских мудраца, јеврејство увек промовише и заступа демократске принципе против монархијских принципа и сваког јединовлашћа, ако се наравно оно не налази у њиховим рукама. У сврху уништења хришћанских држава Јеврејтсво подстиче процес одвајања цркве од државе, то јест, стварања секуларних држава. Ипак, главни задатак јеврејства, као земаљског носиоца "тајне безакоња" је борба против Цркве. Борбу против Цркве јеврејство води у три правца: 1. Када се укаже прилика, физичком ликвидацијом Цркве; 2. Насилним (прогони) или перфидним (материјализам, хедонизам) одвајањем верних од Цркве; 3. Стварања властите сурогат „Цркве Христове“, претворене у једну екуменистичку организацију која се путем толеранције зла и догматског релативизма поклања антихристу још пре његове појаве. Овим јеврејство гради инфраструктуру за светско царство Мошијаха – антихриста, – њиховог дуго очекиваног „другог месије“ (Јн. 5:43). 

Историја XIX века Европе је уствари историја растућег јеврејског утицаја у њој, и то у тој мери, да су Јевреји током XX века преузели власт над свим европским нацијама, социјално, политички и духовно. Њихова власт полако али сигурно уништава окупиране нације. Свлаче их са темеља на којем је заснован њихов живот. Темеља који је вековима већ доказао своју вредност, и преводе их на нове "модерне" демократско-либералне, на којима могу само да се граде "куле од карата". 

Зато се за антихришћанско јеврејство може рећи да је оно управо онај мистични "Вавилон велики" из Апокалипсе, "мати блудница и гнусоба земаљских" (Отк. 17:5), ниско - чулна материјалистичка глобална антихришћанска култура. Вавилон, као центар светске моћи и утицаја на свет, који шири развратан утицај и својом субверзивном делатношћу обмањује све народе света. чинећи све, како би људи одбацили Христа (Отк. 18.).

Док решење јеврејског питања за нас не значи ништа друго, до национална самоодбрана од јеврејских субверзивних изума, односно, по речи самог Господа Христа, оца њиховог ђавола (Јн. 8:44): космополитизма, секуларизма, материјализма, либерализма, демократије, капитализма, комунизма, екуменизма и промовисања и релативизације сваке врсте зла и неморала. Односно, остварење наше жеље да своме многострадалном христоименитом народу повратимо мир, не мир лажни, безбожни и материјалистички, какав нам Јевреји намећу, већ мир Божији. Мир који ће омогућити да сачувамо верност православљу и да на темељу православног хришћанства, изградимо своју самобитну политику, економију и морал. Да се изборимо за право на културну сувереност, то јест, очување свог историјског и политичког идентитета, у складу са традиционалним вредностима наше свете православне вере и државотворног наслеђа наших светих предака. А наш мир, срећа и слобода неће бити потпуни, све док и остале нације не буду уживале исти такав мир, срећу и слободу.

Дакле, јеврејски фактор је смртни непријатељ хришћанства и монархије са којим није могућ никакав компромис и договор, већ само одлучна и немилосрдна борба свим средствима која је Света Црква кроз њено вековно државотворно предање дозвољавала. 

КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА И

 НАЦИОНАЛ-МОНАРХИСТИЧКА ДИКТАТУРА

Одбацујемо тврдњу да монархију у Србији  не треба успостављати, све док се народ, на изборима или референдуму, сам за то не одлучи. Овакво становиште је погрешно јер полази од убеђења да је народ сам свој вођ, да је он сам извор идеологије, и да има ту моћ да је сам ствара и обликује. Сматрамо да је овакав приступ обнови монархије суштински демократски, те је као такав за нас ирелевантан.

Народ је у својој основној маси човечија глина. И тој глини дају облик само малобројни, они које Божији Промисао призове на вођство и који од Бога имају власт да уче и наређују. Идеја се народу даје. Народ се у идеју убеђује од стране богоизабраних провидентних појединаца и група, и тек после тога постаје њен носиоц и чувар. Дакле, идеја не произилази из народа. Сваки народ је сам за себе, без провидетног вође, демос подложан најјезивијим облицима манипулације. Народ је способан да за час извитопери идеју, прихвати празноверје, падне у разврат и идолопоклонство. Стародревни принцип „хлеба и игара“ описује сву аксиолошку суштину народа и друштва.

Стога, чекати, да се народ одлучи за прихватање монархије, и да монархија треба да зависи од народне воље, не само да је бесмислица, већ је и злонамерно подривање српског државотворног неимарства. На крају крајева, за какву се монархију савремени Срби могу плебисцитарно определити, када им свим расположивим средствима свакодневно, већ цео један век испирају мозак јеврејским антихришћанским изумима: космополитизмом, индивидуализмом, либерализмом, демократијом, комунизмом, материјализмом, нихилизмом, хедонизмом и безбожништвом? 

Седети и чекати да народ сам од себе сазри и самоиницијативно поврати изгубљене вредности хришћанског духа и морала и изгубљену монархистичку идеју, може бити став само ноторног демократе. Зато је неизоставно потребно да се кружоци и организације антидемократског националистичког и монархистичког тока активирају, организују, удруже и структуишу. Да ступе у заједнички контрареволуционарни фронт, не осврћући се на мизерне програмске разлике и сопствене амбиције. Ни једна, па била она и идеолошки најдоследнија организација, неће постићи ништа, све док је усамљена и малобројна. 

Да би се било шта покренуло у правцу контрареволуције, потребно је да се путем агитације, ширења литературе, разних акција и уличног активизма које ће привући пажњу јавности, придобије што већи број присталица и симпатизера. Упоредо са тим, треба покренути верска, просветно-културна и политичка предавања, курсеве, кампове и сличне активности помоћу којих ће стасати заклети национал-монархисти, оспособљени да у погодном тренутку својом непоколобивом вером и одушевљеном снагом и акцијом изведу контрареволуцију и омогуће успостављање Трећег српског краљевства. 

Наравно, стварање светосавског национал-монархистичког фронта неизоставно потребује предводника, побожну харизматичну личност, истакнутог, мудрог и храброг национал-монархистичког Вожда. Ко ће то бити? Господ ће показати.

Свесни смо тога да је контрареволуцију немогуће извести без посебних околности изазваних великим глобалним геополитичким потресима у Европи, кризе демократско-либералних режима, када ће се власт легално, путем пуча или грађанског рата, преузети десничарски покрети. Тада би, на таласима општег васкрсења националних покрета и држава, на сцену ступио наш добро организовани и уједињени национал-монархистички фронт, који би, уз помоћ Божију и молитве светих предака, био кадар да у погодном тренутку ухвати падајућу заставу српске државности из узурпаторских руку које је испуштају. 

После успешно извршене прве етапе контрареволуцијe, која подразумева ликвидацију републиканско-демократског окупационог апарата, процес рестаурације монархије прешао би у другу, такође прелазну фазу. Фазу успостављања национал-монархистичке диктатуре, са Вождом на челу државе, који би уједно вршио и функцију регента упражњеног краљевског престола.

Национал-монархистичка диктатура је ванредна и привремена мера. Али у исто време и незаобилазна етапа у процесу контрареволуције и рестаурације монархије. Вожду-регенту требало би дати довољно времена да својом ауторитативном влашћу са тела нације одстарни метастазиране материјалистичко-секуларистичке, либерално-демократске јудеоонкогене којима је деценијама у назад систематски изнураван и уништаван народни организам. Вождов задатак се састоји из тога, да народ, кроз свеобухватни и систематски преображај, врати Богу, коренима и вековечним вредностима Крста и Круне.

Верујемо да би оваква национална диктатура за мање од десет година интезивне институционалне, просветне и медијске кампање нацију дословно васкрсла из мртвих, испунила је оданим монархистима и верним православцима. Потребно је само да државна власт у том периоду спроведе радикалну деконтаминацију друштва и да са укусом промовише Монархију и Цркву, и наш народ ће их страсно заволети.

После најмање једне деценије владавине ауторитативне националне регентуре, у дедемократизованој држави и друштву, брижљиво би се сазвао црквено – државни Сабор који би одредио достојног кандидата, осведоченог православца антидемократу, из редова постојећих претендената на српски престо из династија Карађорђевића, Обреновића и Петровића или човека из народа, кога Божије Провиђење и његове личне заслуге истакну као достојног владара и родоначелника нове наследне краљевске династије. Указаног владара црквено – државни Сабор ће позвати, а не изабрати, на свету владарску службу Богу и народу кроз краљевско миропомазање и крунисање у краљевској Жичи, уз свеобавезујућу и свенародну заклетву на верност новом богоизабраном Владару, односно Династији.

+   +   +

ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ

Легитимизам

Карађорђевићи су као актуелна српско-југословенска династија својом велеиздајом Краљевине Србије (и Краљевине Црне Горе), српског Престола, и десупстанцијализацијом српске нације у корист јудеомасонске творевине Краљевине СХС/Југославије, изгубили легитимно право престолонаслеђа на српски престо. Ипак, због мноштва других заслуга, Крађорђевићима се оставља право претендента на српски Престо. Међутим, услед озбиљних недостатака, принца Александра II Карађорђевића, кога од његове појаве пред српском јавношћу видимо као марионету антисрпских глобалистичких центара моћи, преданог либерал-демократу и парламентарца, не признајемо ни као претендента. Шта више, сматрамо да целој династији Карађорђевић треба оспорити и право првенства претендентуре на српски Престо и изједначити је са остале две српске династије. 

Државно устројство

На челу Трећег краљевства стајаће Краљ из народне династије са наследним правом. 

Краљ је први бранитељ Цркве православне и државе српске, крстоносац и мачоносац, Божији помазаник и врховни заповедник војне одбрамбене силе.
Краљ је и верска и војна личност и зато ће основа државне моћи Трећег краљевства бити вера и војска.

Краљ је слуга Божији, и природни Богом дани Вожд свога народа. Своју државну власт благоверни Краљ врши у страху Божијем, на добро свих својих поданика. Тајна миропомазања чини личност Краља свештеном, предаје му посебну благодат Светог Духа за владарски подвиг и узводи га на степен врховног покровитеља Цркве и чувара Вере. Он је зато представник воље Божије, а не народне воље. Његова воља за нацију је света, као воља Помазаника Божијег; народ га воли, јер воли Бога. Ако народу Краљ доноси славу и напредак, он то од њега прима као милост Божију. Али ако народ задеси понижење и невоља, он их подноси са кротошћу и смирењем, као небеску казну за народна безакоња. Нација се никада не може поколебати у њеној љубави и оданости Краљу, јер оне потичу из народних хришћанских убеђења и народне љубави и оданости Богу.
Као самодржавни монархисти, залажемо се за неприкосновену, аутократску владавину Краља Суверена која би се ослањала на два краљевска саветодавна тела, Струковно представништво – Сабор и Државни савет.

Органска повезаност Краља и народа у Трећем краљевству заснивала би се на корпоративизму – политичкој организацији струковног представништва бираног не из политичких партија, већ од стране струковних савеза (комора), као што су пољопривредна, предузетничка, трговачка, радничка, здравствена, војна, научна и слична удружења, и група са заједничким интересима, нпр. етничка и друга.
Сабор би имао дужност чинити Краљу и Државном савету предлоге за доношење закона, обавештавати их о потребама и проблемима државног устројства и локалне самоуправе (подељене на округе, срезове и општине). 
Државни савет би био највиши Краљев саветодавни орган за одређивање спољне и унутрашње политике. Односно, за питања из делокруга законодавне, извршне и судске власти. Ниједна одлука нити закон не исходе из Државног савета без потврде монарха. Монарх обично озакоњује одлуке већине у Државном савету. Међутим, он може прихватити и мишљење мањине или појединца или чак донети одлуку самостално, наспрам одлука опште воље Државног савета.
Половину министара Државног савета поставља сам Краљ, а другу половину предлаже Сабор. Председника Државног савета поставља Краљ.
Систем правосудних органа Краљевине Србије садржао би окружне краљевске судове и Врховни краљевски суд. Председнике и чланове суда именовао би Краљ на предлог министра правде. У свом избору, министар узима у обзир мишљење струковног савеза судија и тужилаца из чијег састава се бирају кандидати. Све судске одлуке се доносе у име Краља. Краљевским помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке, опростити у целини или делимично.

Монархо-корпоративизам

Успостављање Трећег краљевства мора садржати озбиљну и свеобухватну политичку деконтаминацију друштва која би институциолизовано темељно уклонила штетно наслеђе демократије, парламентаризма, плурализма и осталих политичких странпутица.

Један од најважнијих циљева цароставничке политичке реформе је замена вишепартијског парламентаризма монархо-корпоративизмом.
Сматрамо да политичке партије, не значе ништа друго него тријумф котеријашке, опортунистичке, утилитаристичке паразитске и по нацију деструктивне политике, а сама демократија представља антидржавни и антинародни режим декадентности, неодговорности, расипништва, пљачке и корупције. Демократија кроз партије и парламент не представља владавину народа јер изабрана лица, тзв. народне посланике бира изманипулисана гомила, тачније светско јеврејство, које поседује светски капитал и њиме управља главнотоковским медијима. Тим капиталом се поткупљују партије и политичари и обликују се јавно мњење и изборна воља бирача. 

Сасвим је супротно са корпоративизмом, тј. представницима организованих сталежа или струка који су повезани истим знањем и заједничким интересима људи који раде исти посао и који бирају и шаљу своје представнике у Сабор. Корпоративизам има за циљ да се партијска структура власти, која изазива поделе и корупцију у друштву, замени професионалним струковним удружењима. 

Цароставнички корпоративизам насупрот фашистичком, подразумева утканост у монархијски државни принцип. Отуда и назив, монархо-корпоративизам јер он служи установи монархије, а не владајућој партији као што је то био случај у фашистичкој Италији и националсоцијалистичкој Немачкој. Управо због тога, тврдња да је цароставна идеолигија монархо-фашистичка, није на месту.

Циљ корпоративизма је уједињење различитих друштвених слојева нације како би се стало на пут, по нацију разједињујућем и погубном деловању демократије која у ствари није ништа друго до партикратија. Док у партикратском друштву заснованом на индивидуалистичком начелу влада правило међусобне борбе - homo homini lupus, у корпоративистичком друштву владају безбедност и солидарност интереса.

Реч партија потиче од латинског глагола partiri који на српском значи поделити. Израз корпоративизам изведен је из латинске речи corporatio, којој је у корену реч corpus која значи тело. Корпоративизам као политичка идеја залаже се за остварење органског друштва у коме струковна удружења чине јединствени национални корпус који има заједничку мисао, заједничку вољу и заједнички виши циљ. Корпоративизам се темељи на начелу да свако професионално струковно удружење треба да осигура највиши могући ниво користи и добробити властитих чланова, док оне скупно треба да га доносе читавој нацији. Уместо социјалистичке класне борбе, корпоративизам обезбеђује класну солидарност, а уместо либералне конкуренције нуди усклађивање. Сврха таквог политичког уређења није ни марксистичко бескласно друштво ни капиталистичко слободно тржиште, него солидарност и усклађивање интереса различитих друштвених група како би се остварило органско јединство нације.

Струке као органски појам постоје одвајкада, не бирају се и не долазе и не силазе са власти како је то случај са политичким партијама. Струке нису једне другима конкурентне, између њих не постоји ривалство, него су удови једног тела, органске целине нације. На изборима представника струковних савеза за Сабор нема изборне трке, трошења огромног новца за циркус предизборних кампања, већ се механизам одабирања посланика одиграва у природном оквиру сваког струковног савеза понаособ. 

У овој сфери ниже управе, монархија допушта елеменате демократије. Демократски елемент при избору представника струковних Сабора, има своје незамењиво достојанство у управљању нижим сферама социјалног поретка. Наравно, овом процесу гомиле немају приступ, у њега улазе само организована струковна удружења, састављена од угледних и одговорних поданика круне. Демократија се у том случају аристократизује. Изданци ових демократских процеса, изабрани под окриљем врховне власти монархије, најбољи су представници социјалних слојева нације.

Друго, струке имају свој интерес да у држави влада ред, правда и да се одржава благостање, и то се поклапа са националним интересима. Највећа разлика између струка и политичких партија је да држава живи од струка, док политичке партије живе од државе чак и када су у опозицији. 

Зато смо категорички против политичких партија, а за професионалне савезе који уместо партија делегирају своје представнике у Сабор. На тај начин, бирач, за разлику од своје имагинарне марионетске улоге у партијашко-демократској изборној фарси, у корпоративном систему узима реално учешће у формирању Сабора у границама сопствене стручности, бирајући представнике из сопственог професионалног миљеа. На тај начин је уклоњена могућност манипулације и обмане која постоји у парламентарној демократији, где бирач преко свог кандидата, партијског представника, кога често и не познаје, одлучује или утиче на донешење одлука за која уопште није компетентан. Само је уз корпоративни систем могуће оздрављење друштва и политике, и остварење владавине реда, правде, благостања и морала.

Држава са Божијим благословом

Ми полазимо од убеђења да вера и њени закони  треба да представљају најпоузданије јемство реда и благостања у животу; да сви световни закони, заснивајући се на законима Божијим, треба да служе као тачан путоказ за испуњење воље Божије. С тим убеђењем сматрамо за императив да ни школа, ни средства масовне комуникације не смеју да служе развраћењу и кварењу нације, усмеравајући је ка ниском и срамном, него напротив - треба да је подстичу само на узвишено и свето.
Зато Треће краљевство подразумева десекуларизацију државе и друштва и на основу тога, један од првих аката успостављања Краљевине биће враћање статуса државне цркве Српској Православној Цркви, у којој ће се такође, претходно спровести одлучна чистка и лустрација свих комуно-демократских кадрова, удбаша, модерниста, јеретика и морално неподобних свештенослужитеља.

Однос Краљевине према вери ослањаће се не на Милански (313.), који јемчи равноправност свих вера, већ на Солунски едикт (380.), светог ромејског цара Теодосија I Великог, који је Никео-цариградско хришћанство прогласио за јединствену државну религију. 

Треће краљевство ће покренути одлучну борбу против атеизма и тзв. слободне мисли, путем спровођења антибезбожничког програма искорењивања атеизма из народа и свих државних институција, нарочито научних и просветних. Пoшто ће православна вера постати државном религијом, то подразумева да сваколико високо државно руководство, војно старешинство и остале највише структуре државне власти и државних институција морају бити лица православне вероисповести. Сви свештенослужитељи Српске Православне Цркве постаће државни службеници са државном платом, који ће се поред духовно – просветне делатности, бавити и државно административним пословима издавања државних докумената крштеница, венчаних и бракоразводних листова итс.
За разлику од деструктивних секти које ће бити забрањене, тзв. традиционалне религије, у обновљеној краљевини уживаће слободу мањинских верских заједница, с тим што ће сваки облик прозелитизма на штету православних хришћана бити законски санкционисан.
Државно законодавство неће бити у раскораку са законом Божијим. Грађански бракови ће бити укинути. Пред државом ће бити валидни само бракови Српске Православне Цркве и традиционалних верских заједница. Породично право ће се ослањати на црквено брачно право.

Пошто је очигледно да живимо у времену које по много чему личи на апокалиптично, у есхатолошком смислу, Треће краљевство, својим политичким морално - религиозним уређењем стремиће идеалу КАТЕХОНА (грч. ὁ κατέχων - онај који задржава, 2. Сол. 2:7), то јест, хришћанске монархије - носиоца мисије задржавања победе зла и доласка антихриста у земаљској историји. 

Људска права и слободе

Према хришћанском државотворном схватању слободе сваки човек треба да буде бескрајно слободан на путу добра, а да му свака слобода буде ускраћена на путу зла. Управо зато Јеванђеље указује да је од Бога само она власт која подстиче добро и кажњава зло (Рим. 13:3). Стога, Треће краљевство ће омогућити слободе сваком човеку при чињењу добра у сагласности са Законом Божијим и ускратити слободе при чињењу дела, која Закон Божији карактерише као зло. Према томе, државна власт не ограничава слободу ни једном човеку на његовом путу добра и духовно-моралног усавршавања, али сваки човек пред лицем државног законодавства не сме своју слободу злоупотребити. Из овога излазе дужности и права за обе стране: државна власт има и право и дужност да употреби и силу у спречавању човека да своју слободу употребљава на зло. Док ће са друге стране, сваки човек бити заштићен законом у случају ускраћивања слободе на његовом путу ка добру и савршенству. Стога, и човек и држава биће подређени Богу и Божијем закону, тј. хришћанском вредносном апсолутизму, насупрот јеврејском субверзивном либерализму и вредносном релативизму.

Дакле, појам људских слобода у Трећем краљевству, биће ограничен и условљен хришћанском етиком. Јер сматрамо да људске слободе не могу бити успостављене без морала, нити морал без вере. Једина истинска слобода је у ствари хришћанска слобода. Та слобода се састоји у томе да се човеку као појединцу и целокупној друштвеној заједници омогући слободно, неометано стремљење ка узвишеном и праведном и да се што је могуће више уклоне саблазни и спољашње зле понуде. Наравно, свако је слободан да се поведе и за овим последњим, али га макар друштвено уређење у томе неће подржати.

Слобода говора и изражавања

У Трећем краљевству укинуће се тзв. слобода говора и изражавања, ако се иза ње крије било каква револуционарна или богоборна антидржавна делатност усмерена на рушења монархијског поретка, вређања православне вере и морала као неприкосновених вредности хришћанства и традиције српског народа. 
Строгим законским мерама увешће се цензура интернета, штампе, позоришних дела, ТВ програма, кинематографије, музичке сцене, књижевности, ликовне уметности, јавних културно - забавних установа и објеката који ће уживати сваку слободу стваралаштва изузев пројава декадентности, неморала и светогрђа.

У Трећем српском краљевству укинуће се тзв. независно новинарство, док ће на целој територији краљевине Србије забранити делатност иностраних  чивутских СМИ (средства масовног информисања), како би се јавно мњење нације сачувало од манипулација, подривања, лажи и тровања свакојаким либералним ђубретом. Већ се одавно СМИ у савременом свету сматрају веома утицајним државним фактором. На оснуву демократске поделе власти на извршну, законодавну и судску, СМИ се незванично сматрају четвртом граном власти. Но, пренебрегава се чињеница да у тзв. демократијама ту грану власти нико није изабрао, нити се због своје тобожње независности налази под било чијом контролом, захваљући чему, несметано води подли субверзивни рат против нације и државе.

Треће краљевство ће постати упориште истинске слободе, слободе од "страха од Јудејаца" (Јн.20,19)  која ће омогућити слободну критику и разобличавање светске јеврејске завере. Где ће се историјски ревизионизам подићи на највиши академски научно-истраживачки ниво. Покренуће се међународне истраге које ће све жртве тоталитарних демократских злочиначких идеологија - западних демократија и источних комунистичких режима - политичког терора,  геноцида, прогона и погрома, као и монтираних процеса из целог света, нарочито оних после Другог светског рата, привести лицу правде, а све невине од демократа и комуниста прокажене жртве, рехабилитовати. Треће краљевство ће се залагати да се оснује међународни суд који ће се бавити  револуционарним и ратним злочинима и злочинима против човечности почињеним од стране комуно-демократских режима и војних алијанси. 

Сви светски ревизионистички истраживачи и историчари као и политички активисти који су прогоњени од стране тоталитарних демократских режима, наћи ће, кроз политички азил, у Трећем краљевству сигурно уточиште уз подстрек наставка њиховог научног и политичког рада.   

Антимиграциона политика

Строгим законским мерама антимиграционе политике спречила би се вештачка замена становништва, имиграције народа других раса, култура и вера и њихово насељавање на животном простору хришћанске Европе и српства.

Треће српско краљевство као држава српског православног државотворног народа спроводиће политику инплементирања нативизма и монокултуризма који заједно чине кључ одбране српског животног простора и очувања његовог верског, расног и националног идентитета.

На међународном нивоу Краљевина Србија ће се укључити у пројекат нове реконкисте, свехришћанске и свеевропске кампање деложације, депортације и репатриације вештачки досељеног исламског елемента са тла Европе, како би се спречио јеврејски план деевропеизацијe и дехристијанизације Европског континента. Ову кампању мора пратити наглашени хумани третман и антијеврејска пропаганда, која би депортованим исламским мигрантима предочила главни узрок њихових патњи и страдања и на такав начин осујетила јеврејски план, ескалирања хришћанско - исламског сукоба, из кога би извукли корист само Јевреји.

Вера, преци, крв и тло, мото је одбране наше самобитности.

Породична политика

Треће краљевство ће рекриминализовањем содомије спровести одлучну десодомизацију друштва. Сваки вид полног разврата и изопачености биће санкционисан и процесуиран, не само као облик тешке и по друштво опасне менталне поремећености, већ и као тешко кривично дело противприродног блуда. Донеће се посебни кривични закони у сврху сузбијања содомске, родноравноправне, феминистичке или било које антипородичне идеологије. У сврху сузбијања ове болести и идеологије, оформиће се посебни заводи за принудно лечење ментално поремећених особа и преваспитавање идеолошких изопачника. 

Чедоморство, у било којој фази трудноће, осим неизбежне интервенције бирања између живота мајке и детета, биће уврштено у најтеже кривично дело инфантицида, убиства детета.  

Треће краљевство ће у свим животним сегментима чувати јавни морал, нарочито када је у питању омладина. У сврху очувања морала, школство ће се делити на мушке и женске просветне установе. Поспешиваће се склапање брачних заједница у ранијем животном добу. Сузбијаће се промискуитет и бестидност. Увешће се забрана порнографије и контрацептивних средстава. 

Дефеминизација друштва као неизоставан део породичне политике вратиће жене у њихово природно окружење домаћинства и породице под кајзеровским "3-К" слоганом: деца, кухиња, црква (Kinder, Küche, Kirche, слоган последњег немачког кајзера Вилхелма II, 1859-1941.). Извешће их из политике, судства, војске, полиције и свих за жене нетрадиционалних професија. Овим се подразумева, да се жене неће примати у школе и високообразовне установе везане за традиоционално мушка занимања. Неће им се додељивати управне надређене функције, које подразумевају подређеност мушкараца. У просветном сектору жене ће моћи да се баве васпитањем мушке деце само у периоду предшколског узраста. Било какав вид женског експлицитног изражавања сексуалности, изазовног и непристојног облачења и понашања, нарочито на јавним местима, биће забрањен посебним законима о националном моралу.    

Покренуће се популациона породична политика фертилитета за морални и демографски препород нације, где би се свака жена-мајка, православна Српкиња, посвећена породици, рађању и васпитању деце и домаћинским пословима, сматрала изузетно заслужним подаником круне са, према броју деце, државним одликовањем, одређеном значајном субвенцијом и посебним привилегијама као што су стамбено решење, приоритет запошљавања мужа-оца, повећана мужевљева плата, пензионо осигурање, пореске олакшице и томе слично. Тиме ће се мотивисати оснивање многодетних породица, унапредити процес репатријархализације друштва и подићи улога и углед мајке на посебан друштвени пиједестал. Животни идеал Српкиње у Трећем краљевству постаће њен муж, њена породица, њена деца и њен дом. 

Државни континуитет, историјско-правни суд, лустрација и реституција

Треће краљевство представља државу континуитета са средњовековним и нововековним, односно првим и другим српским краљевством описаним у прологу.

Укидање Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, ради оснивања јудеомасонске државне творевине Краљевине СХС/Југославије као и стварање интегралног југословенства науштрб српства, сматрамо десупстанцијализацијом српске државности и нације која потребује озбиљно преиспитивање и историјско-правни суд као посебне ревизионистичке установе Трећег краљевства. Пред лице историјско-правног суда биће стављен и регицид краљевског пара Обреновић и злочин затирања целокупне династије Обреновић, са циљем постхумне осуде краљеубица и њихових саучесника, како би се са народа и државе уклонило проклетство некажњеног греха убиства помазаника Божијег. Пред овај суд постхумно ће бити стављени и виновници безаконог прогона и протеривања краља Николе I и династије Петровић као и свих њихових верних поданика, тзв. зеленаша који ће бити не само рехабилитовани, него и проглашени херојима верности и части.     

Као императив обнове разрушеног и пониженог српства сматрамо проглашење одлука стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца (1918.), као и бандитских одлука АВНОЈ-а (1945.), као окупационих аката масонерије и комуниста, ништавнима. Нарочито оних, које се тичу укидања српских краљевина, укидања монархије и стварања мноштва република и покрајина на територијалну штету Србије. 

Републику Србију не признајемо, како ону социјалистичко-авнојевску тако и ову грађанско-либералну. Обе ове републике, на путу успостављања Трећег краљевства, као јединог легитимног и законитог наследника Краљевине Србије (1882-1918), морају бити проглашене нелегитимним, криминалним и окупаторским државним формама. А њихове творце, сараднике и идеолошке следбенике за живота и постхумно ставити пред лице спрске правде. Сви данас важећи републикански окупаторски закони, како комунистички, тако и грађанско-либерални, који нису у сагласности са Законом Божијим, монархистичким законима, у духу српске традиције и патријархалних установа морају бити поништени, док ће се место њих прописати ново законодавство и нове уредбе.
Путем одлучне реституције обрачунаћемо се са свима онима који су имовинску корист стекли на незаконит начин где ће пљачка народа, цркве и државе од стране комунистичке национализације и либералне приватизације бити задовољена враћањем имовине претходним власницима или њиховим наследницима, док ће у случају непостојања наследника, имовина постати државном својином.
Над пљачкашима приватне и државне својине спровешће се одлучна лустрација. На удару реституције и лустрације неће бити само директни пљачкаши већ и њихов први и други наследни ред, корисници опљачканих добара.
Овај злочин пред лицем српске правде никада неће застарети. 

Посебно формирани фонд од новчаних средстава и имовине који ће бити заплењени од оних који су их стекли на противзаконити начин користиће се као подршка обнове задругарства, као подстрек удруживању, ради остваривања већих приноса, ради подстицаја струковних штедионица, које би требало да укину дужничко ропство међународним банкарским лихварима.

Статус службеног језика уживаће само ћирилица. Равноправна примена ћирилице и латинице биће укинута као заоставштина југословенштине.

Треће краљевство ће извршити граматолошку дереформацију српског ћириличног писма кроз оживљавање српскословенског/словеносрпског писма као употребног и службеног, избацивањем Вуковог латиничног слова "ј" и повратка избачених српскословенских слова "я", "ю", "й" и "ь".     

Српска краљевска војска, милитаризација друштва

Један од приоритета Трећег краљевства биће милитаризација друштва и државе, кроз јачање социјалног положаја војне струке и њеног сталног присуства, значаја и угледа у друштву. Сам Краљ је по монархистичкој традицији војник. Исто тако, и официрски кадар вишег ранга заузеће бројне државне функције, што ће Србију вратити у златно доба стратократије. 

У склопу ове реформе oформиће се основне војношколске установе за малолетну мушку децу, по угледу на кадетске школе Пруске краљевске и Руске царске армије. После завршеног комбинованог наставног програма из општег и војно стручног образовања и обуке, са навршених 15 година кадети постају део оружаних снага Краљевине Србије са правом на наставак школовања у средњој стручној војној школи без пријемног испита, по завршетку које се провомовишу у официрски кадар Краљевске војске. 

Поданици српске круне који нису православне вероисповести могу досећи само до подофицирског чина.   

Служење војног рока у српској краљевској војсци биће обавезно за све мушке поданике српске Круне без обзира на њихову вероисповест. Оно би трајало најмање годину дана. Сваки припадник српске краљевске војске положиће заклетву у верском обреду, заклињући се пред светим Јеванђељем Богу на верност Краљу и отаџбини. Војно свештенство ће имати статус официра, а уз верске обреде бринуће се за развијање и јачање духовних и моралних вредности припадника Краљевских одбрамбених снага, неговања војничких врлина у духу светосавља, патриотизма и верности Краљу. Посебна пажња поклањаће се изучавању и практиковању вере, која ће бити обавезна за све војнике и питомце основних, средњих и високох школских војних установа. При Краљевском генералштабу увешће се институција војног епископа који је одговоран за целокупно војно свештенство. 

Феминизација војске, тј. присутност жена у командном кадру и служењу војног рока биће суспендована. 

Официрски кадар у обновљеној краљевини постаће значајан фактор обнављања аристократије. Официри ће као део војне струке на социјалној лествици друштва бити узведени на посебан привелеговани ниво. Српски краљевски официри биће васпитани као предани монархисти и верни православци на врлинама патриотизма, високог морала, културе, војничке части, чојства и јунаштва, дисциплине, послушности, поштења, искрености, несебичности, истрајности, достојанства, племенитости и свести о потреби сталног стручног, физичког, духовног, културног и интелектуалног усавршавања. Активни официрски кор српске краљевске војске биће плански, законима и уредбама, усмераван да постане национална елита. Тај положај ће се још утврдити женидбама са девојкама из угледнијих породица и полазницама посебних Краљевских девојачких института. Министар српских краљевских одбрамбених снага (министар одбране) за Државни савет биће биран искључиво из редова официрског кора најелитнијих генералштабних официра.

Економија, социјална политика, реаграризација  

Треће краљевство собом подразумева и друштвено-економски поредак познат под именом Средњи систем, као исконски и у нашем народу вековима одомаћен и проверен, а временом запуштен и остављен. Он се састоји из узајамне задружне или еснафске помоћи која је у православном друштву постојала као свеопште прихваћена и Јеванђељем заповеђена норма друштвеног понашања. Средњи систем се залаже за заштиту и јачање домаће привреде, за улагање у њу, за обнову аграрне Србије, за одбацивање прекомерне индустријализације и урбанизације земље, и као такав једини је одрживи економски систем, уместо либералног капитализма или комунистичког социјализма.

Залажемо се за планску, дириговану привреду, тј. за ограничење разуларене "слободе" либералне економије, за економски систем где би држава била коректор и регулатор али не и послодавац. 

Диригована привреда обухвата све привредне гране и обезбеђује развитак и стабилност органског друштва, одстрањује класну борбу и јаз између класа. Обезбеђује друштвени мир и социјалну правду, јер се руководи интересима целине, а не капиталистичким незајажљивим  профитом. 

У Средњем систему држава не присваја привреду као у комунизму, нити се држи по страни као у економском либерализму, већ заузима место регулатора на оним местима, као што је спољна трговина, цене, производња и расподела, где општи интерес за једним непристрасним регулатором има потребу.

Као заштиту од слободног тржишта, зависности од страних, често непријатељских економија и економског притиска, у Трећем краљевству ће се спровести економско-привредни принцип аутаркије, који би покренуо нацију на самосталну производњу свега онога што је потребно како би се остварила економска самодовољност, па самим тим и политички суверенитет. 

Осугурање националне и економске безбедности неизоставно подразумева и супституцију увоза. Све оно што се у Србији може произвести неће се увозити. Оваква стратегија замене увоза одбацује бездушну логику спекулантског профитерства, - зашто би производили нешто што се може увести јефтиније и на њему зарадити, - и ствара услове за развој домаће производње, која би на овакав начин била заштићена од монопола великих међународних корпорација и увозничког лобија. 

Треће краљевство ће почивати на солидарности интереса свих народних чиниоца. Штитећи приватни капитал и приватну иницијативу, док ће у исто време и обуздавати неограничену игру приватног интереса и потчинити га општем.

Сваком поданику Круне биће обезбеђено да својим поштеним радом издржава себе и породицу, а то је оствариво само у антилибералном систему дириговане привреде, по општем државном привредном плану.

Социјална политика Трећег краљевства биће заснована на државним интервенцијама везаним за одржавање социјалног благостања и мира које подразумевају најпотпунију заштиту и обезбеђење социјалних услова рада и радништва и могућности за његово културно развијање.

Залажемо се за строге законске регулативе 8-часовног радног времена и 5-дневне радне недеље (субота и недеља нерадни).

Залажемо се да државне и самоуправне потребе не прелазе народну економску снагу. Зато предлажемо разумну штедњу, јавни терети не смеју убијати привреду; они морају бити у сразмери са општим народним дохотком.

Треће краљевство ће изградити суверену монетарну политику која ће отпочети ликвидацијом дужничког ропства према Међународном монетарном фонду и лихварском међународном банкарству, а на првом месту стварањем струковних штедионица и јачањем и монополизацијом домаће централне Краљевске инвестиционе банке.

Аграризам ће постати императив привредне реформе у циљу моралног, социјалног и економског препорода нације. Реформе засноване на аграризму, фокусираће се на радикално унапређење живота на селу, односно пољопривреде као примарне гране екомномије и привреде.

Пољопривредницима ће бити загарантована сугурна средства егзистенције, и повећање животног стандарда, како би, за разлику од послератне комунистичке деаграризације дошло до обрнутог процеса реаграризације нације.  

Рурализована нација морално је супериорнија од индустријализоване, односно од економије утемељене на индустрији и банкарству. 

Ради заштите и унапређења сељаштва, као извора здраве расно - биолошке, духовне и економске снаге српства, пољопривредна струковна удружења и пољопривредне задруге у Трећем краљевству имаће највишу државну функцију управљања пољопривредним тржиштем у области регулације продаје, успостављања трговинских цена и поскупљења, извоза, контроле увоза хране и планирања њене производње. 

Положај запослених у градовима не може се побољшати, ако се претходно не побољша положај сељака, јер несреће села доводе у градова војске пролетера, а они изазивају смањење плата и мањак радних места. Ако се успешним побољшањем села, зауставе прекомерне социјалне миграције које пустоше села и препуњавају градове и дође до планираног повратног процеса, истим потезом се решава проблематика вишка запослених, а самим тим и животног стандарда градског становништва. Дакле, од обнове села зависи и судбина градског становништва.

Треће краљевство ће законима забранити профитерску индустријску (интезивну) пољопривреду, која осим што уништава животну средину и здравље нације, својим тржишним монополизмом држи српског сељака у подређеном положају. Законима ће се спречити и увоз нездравих производа иностране прехрамбене и пољопривредне индустрије. Овим мерама, осим побољшања здраве исхране нације, план реаграризације Србије ће се у потпуности остварити. Јер само путем развијања домаћинске, породичне (екстезивне) еколошке пољопривреде, у виду индивидуалних газдинстава и пољопривредних задруга, чија ће се производња умногостручити због укидања профитерске индустријске пољопривреде. Овим мерама, српском сељаку домаћину повећаће се животни стандард, а самим ти и углед у друштву. 

Заштита од глобализма

Национална аутаркија није бекство од стварности, безумна национална гордост или мрачна дистопија навлачења "гвоздене завесе", већ насушна државна самоодбрана заснована на православној доктрини борбе против зла које се светом незаустављиво шири путем глобализације. Хришћантво не налаже само духовну борбу против унутрашњег зла у сваком понаособ, већ и заштиту самих себе, својих ближњих и свог народа од спољашњег зла, не само отвореним ратом – силом оружја, већ и ратом скривеним – силом законодавства. Таква државна идеологија има за циљ да заштити добро и да се супротстави глобалистичком злу у свим сферама јавног живота: политици, законодавству, просвети, економији, здравству, новинарству, култури, верском животу...

Треће краљевство ће по потреби напустити оне међународне глобалистичке организације које буду нарушавале њен национални суверенитет, интегритет, идентит и националну безбедност. 

Треће краљество ће бити отворено само према оним технолошким и културолошким достигнућима из иностранства која нису претња измени свести нације, њеној верској, идентитетској и историјској дегенерацији и десупстанцијализацији. Зауставиће сулуди, несметан и некритички продор оруђа глобализма у живот нације. Симболима глобализма, трговачким, телевизијским, модним и прехрамбеним брендовима, међународним концернима и малопродајним ланцима, нарочито онима који јавно шире и промовишу глобалистичке декадентне антивредности, у Трећем краљевству неће бити места. 

Ове антиглобалистичке мере увелико ће допринети уклањању неравноправне конкуренције и монопола међународних концерна на домаћем тржишту и тиме једном засвагда уништити јеврејски концепт слободног тржишта, тзв. економског либерализма, и довести до потпуног препорода домаће државно и приватно предузетништво.

Просвета

Досадашњи универзитет, како код нас, тако и у свету, представљао је највећу опасност по народ и државу јер је он у ствари био легло свих безбожних теорија, научних и политичких. У савременом културном рату, универзитет је одавно постао моћно оруђе пројекта промене свести нације у правцу самопорицања и самопрезира. 

Обесвећена и вулгаризована наука, у Трећем краљевству, постаће озбиљна и света. Њом не треба да се баве сви, него посебно одабрани, обдарени, озбиљни и зрели људи, проверени и доказани родољуби, предавачи дискурса традиционалних хришћанских вредности и националног достојанства.

Просвета мора бити колико у надлежности државе, толико и у надлежности цркве. Просветни кадар (учитељи, наставници и професори), уз стручно оспособљавање за образовну професију, биће у обавези да заврши једногодишњи богословски институт. Општи школски програм биће усаглашен са хришћанском вером. Веронаука ће постати саставни предмет свих степена школовања. Над просветним установама ће стајати крст. Школски дан ће почињати молитвом, а у свакој учионици поред краљевог портрета, стајаће икона Светог Саве. У свим школским установама увешће се пристојне ђачке униформе.

Просвета мора дати човеку самопоуздање, живи осећај дужности и одговорности, оспособљавања за самостално стваралаштво, како би могао бити достојан и користан члан нације. Образовање мора да се подеси реалним потребама народног живота.

Само најталентованија деца основних школа имаће право да се упишу у Краљевску Гимназију. По истом принципу вршиће се упис гимназиста у више школе, и у ове ће се примати најбољи од најбољих, ако то буду желели. Но, пожељно је да велики број свршених гимназиста не одлазе на даље школовање, осим броја потребних држави, него да се очврсли и извежбани карактери поврате у струковне савезе којима наследно припадају.

Школовање за све степене стручне спреме биће раздвојено на мушке и женске просветне установе. За женску чељад биће установљени Краљевски девојачки институти у којима ће се спроводити посебан школски програм који ће девојке осим нижег и вишег образовања оспособити за надасве одговорну улогу супруге, домаћице и мајке. Више девојачко образовање интернатског типа, биће ограничено само за женске професије.

Као део реформе образовања увешће се упознавање најбољих израза људске уметности, класика ликовне уметности, књижевности и музике. У исто време, посебним мерама Министарства за културу и информисање од омладине ће се уклонити погубни утицај јеврејске индустрије забаве и других пројава дегенеративне савремене подкултуре, која је узрок и последица опште декаденције нације. 

Расно-биолошка заштита народне животне снаге и породице постаће императив националне просвете. Стога ће просветне установе поред образовања посебан значај давати моралној карактерности. Владање ће се ценити више од учевине, како би се спречила и залечила морална декаденција нације.

Физичком васпитању омладине као основи изградње здраве нације, поклониће се посебна пажња. Широм земље ће се успоставити мрежа соколских, скаутских и девојачких друштава. Професионално бављење спортом као граном јеврејске индустрије забаве биће забрањен.

Школовање у страним земљама моћи ће се према указаним потребама дозволити тек по свршетку школовања у земљи и по одслужењу војног рока. Иначе се никоме неће признати сведочанство од ма које школе у страним земљама.

Антимасонски, антикомунистички програми и закони

Постојање и делатност јудеомасонерије, као главног непријатеља хришћанске цркве и државе, у Трећем краљевству ставиће се ван закона. Покренуће се обимна и свеобухватна кампања упознавања јавности у крајње деструктивну природу јудео-масонерије и субверзивног утицаја њене делатности на мир и развој хришћанског света. Антимасонски програм ће се уврстити у школство кроз образовне анимиране, игране и докуменарне филмове. У већим градовима краљевине у склопу специјалног културно-просветног програма, биће отворени антимасонски музеји са сталним поставкама, по узору на веома успешну антимасонски пројекат из времена Недићеве Србије.

Деструктивна марксистичка идеологија са њеном инферналном доктрином уништења религије, националног идентитета, породице и приватне својине, која глорификују класну борбу, а која се заправо није ни водила због интереса потлаченог пролетеријата, већ је њихов тежак положај злоупотребљен у циљу стварања револуција и хаоса, из којих су као победници изашли само Јевреји, у Трећем краљевству биће стављена ван закона.  

Треће краљевство ће одбацити девијантну идеју „националног помирења“, помирења са комунизмом, комунистима и њиховим идеолошким наследницима. Непомирљивост са комунизмом и његовим наслеђем постаће морални императив препорода српства. Комунизам је највеће зло у светској историји које је својом демонском идеологијом и црвеним терором широм света однео у смрт стотине милиона невиних људских живота, неповратно уништио или осакатио целе државе и нације, њихов морал, културу и религију. Комунистички тероризам, издаја, крвава револуција и злочини на просторима Краљевине Југославије пре, за време и после Другог светског рата биће разоткривени, процесуирани и приведени неумитном и страшном лицу српске правде. 

Треће краљевство ће криминализовати комунизам, доношењем антикомунистичке резолуције, која ће  релативизацију комунистичких злочина, пропаганду и глорификовање комунизма и комуниста подвести под кривично дело. Сви комунистички споменици биће уклоњени и уништени. Сви гробови комуниста биће измештени из алеја и почасних места, а ексхумирани остаци, предаће се њиховој родбини која ће моћи да их сахрани само на посебним некрст гробљима (гробља ће бити подељена на црквена и атеистичка). Уколико немају родбину, остаци комунистичких бандита биће уништени. Ова резолуција донеће и забрану свих комунистички обојених скупова, комунистичког наратива афирмације и релативизације комунистичког зла, истицање комунистичке симболике, гестикулације (подигнуте песнице) и обележја.

Повратак и уједињење српских земаља

Не пре постизања конкретних резултата у остварењу наведеног националног, духовног и демографског плана за препород  српства и српске државе, Треће краљевство ће настојати да под српску Круну поврати што је могуће већи део одвојених, окупираних и однарођених српских земаља: Косово и Метохију, Вардарску Србију - Маћедонију, Црну Гору, Скадар, Крајину, Славонију и Барању, Босну и Херцеговину и део Далмације.

Служење Божјем делу

Пошто је очигледно да живимо у времену које по много чему личи на апокалиптично, у есхатолошком смислу, Треће краљевство, својим политичким морално - религиозним уређењем треба да стреми идеалу КАТЕХОНА (грч. ὁ κατέχων - онај који задржава, 2. Сол. 2:7), то јест, хришћанске монархије - носиоца мисије задржавања победе зла и доласка антихриста у земаљској историји. 

Тугујемо због тога што смо изгубили Богом дату нам монархију и молимо се Господу Богу за њено обновљење. Заступамо став да монархија може бити успостављена само покајањем српског народа и његовим повратком православној Цркви. Цркви чији епископат не сме бити послушно оруђе јудеомасонерије. Сматрамо да са екуменистичко - сергијанском јерархијом не може доћи до истинске обнове монархије. Српска краљевина, која би била установљена „благословом“ епископа екумениста и сергијанаца, „цркве лукавих“, у самом темељу имала би лукавство. Таква краљевина није Богу угодна.

Људи око нас, до сржи огрезли у либерализам, секуларизам, хедонизам и демократију, чак и они који себе сматрају традиционалистима, националистима, па чак и монархистима, нашу цароставну идеологију сматрају, не само екстремистичком, него и утопистичком.

Нас се овакве оцене, како ће нас демо(но)кратизован свет око нас сматрати и називати, не дотичу. Важно је пак и преважно, како ће нас отац наш Сава, Стафан Првовенчани, кнез Лазар и остали свети преци из Небеске Србије сматрати и називати, кад се по смрти сретнемо са њима. То је за нас од судбоносне важности, а све остало за нас су трице (Фил.3:8). 

Дакле, чак и кад овакав тип монархије за који се залажемо ни на који начин не би био остварив, православни Србин не може да не стреми обнови истог, уздајући се у помоћ Божију, која је достижна ако смо верни свом православном светосавском идеалу.

Снагу за остварење овог програма даје не само број присталица, већ и дубина њиховог уверења, безусловна преданост идеалима, готовост на жртву и заједничка вера у победу. Зато је наш поклич: ЖИВЕЛА ПОБЕДА!

Снагом своје вере и своје воље ми, монархисти цароставци знамо да ће победити оно Божје дело коме верно служимо јер је васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос, победитељ ада и смрти, једини и коначни Победник (ИС ХС + НИ КА); и зато је било какав "неуспех" за нас само одложена победа; и очигледност "неуспеха" нас не може поколебати. Победа је за нас питање исправности пред лицем Божијим; а молитва, борба и време довршиће посао и расејати привид успеха непријатеља. Ми се држимо девизе: у исправности је наша победа; и уверено доживљавамо победу чак и у самој својој смрти.

Монархистички слоган цароставља у маломе сажима, обухвата и исказује идеале око којих се окупља и делује наше чланство:

Олтар за Бога и престо за Краља, то је наше Отаџбина!

Зато наш главни задатак и јесте окупљање људи таквих уверења и таквих одлика.

"Када нас буде 300, као три стотине светаца упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће бити лако свима да виде пут, а народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама..." Димитрије Љотић

Додатак

АПОЛОГИЈА НАШЕГ АНТИДЕМОКРАТИЗМА

Рестаурација српске Краљевине не може се ни замислити, нити остварити без ликвидације највеће обмане и пошасти савременог доба, демократије. Ако као поражени и понижени народ заиста желимо да се ослободимо и да доживимо морални, национални и пре свега духовни препород, ако хоћемо да живимо, да напредујемо, да у социjалном животу имамо гаранције за рад и производњу, ако хоћемо да сачувамо и повећамо духовни, морални, културни, интелектуални и материални капитал нације потребно је да одлучно разрушимо све демократске установе.
Време је показало да је идеалистичка демократија по нације прескупо сањарење, а да је историјска демократија, онаква какву је модеран свет упознао, смртоносна болест нација, људског друштва, породице и појединца.

Стога, демократија мора бити не само укинута, него и јавно, једном за свагда прокажена. Избављење од ове смртоносне болести треба тражити не само у политичкој борби, него и у метафизичком разобличењу инферналне природе демократије, која проистиче из две најопакије богоборне револуције: јудеомасонско - француске и јудеобољшевичке, као и у повратку себи и својим вековним државотворним традицијама, односно православној самодржавној монархији.

Установљена у Француској, да тобоже поврати слободу човечанству којег су поробиле институције цркве и краља, револиционарна поседнутост слободом, тзв. либерализам, није подразумевала ослобођења људи од зла и извора свакога зла, ђавола - слободу којом је Христос ослободио род људски (Гал.5:1) – већ напротив, ослобођење од Христове слободе, коју демократе и либерали сматрају тиранијом. Либерализам је бесомучна борба за ослобођење од традиционалних ауторитета цркве и краља, кроз које су у диархијској симфонији власти хришћанске монархије чувале вечне апсолутне вредности, друштвене норме и етику хришћанске културе и цивилизације, спречавајући на тај начин ослобађање и ширење Зла. Вредан је помена симболичан гест револуционара Шалијеа (Chalier), који, после гиљотинирања краља Луја XVI, јавно пред окупљеном разулареном руљом, гази икону Господа Исуса Христа, са узвиком: „Није доста што је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“. 

Воља Бога и Његови вечни морални закони који су важили у хришћанској монархији, у демократији су замењени привременом и произвољном, уз то још и фиктивном и фалсификованом – вољом народа.

За демократију, не постоје апсолутне вредности – вековечни хришћански вредносни апсолутизам, оличен у монархистичком поретку, демократија је заменила безбожним вредносним релативизмом. У демократији се деификује народ коме се све покорава и служи. Ово "божанство" је непредвидиво и крвожедно као и древно паганство. Његово "религиозно" неопаганско обожавање је повратак човечанства у дивљаштво. У демократији, руља (демос) увек бира Вараву, и пљачкаше, док Христа шаље на разапињање. Зато је демократија богоборни принцип власти. Теоретски она је режим слободе; практично она искључује све конкретне и стварне слободе, и предаје нацију бандама пљачкаша удружених са политичарима које финансира и контролише јеврејски капитал.

Демократија је успостављена и наметнута народима са циљем растакања свих виталних функција духовног и државотворног идентитета суверених хришћанских нација. Демократија не само да одстрањује националну елиту, него је замењује најгорим представницима нације. Демократија бира људе, тзв. политичаре, апсолутно лишене савести и морала, корумпиране делиће друштва који су спремни да воде политику не у корист сопствене државе и нације, него своју сопствену, својих партијских котерија, а у крајњој инстанци – у корист својих финансијера, Јевреја. Демократски политичари нису ништа друго до опсенари и шарлатани, речити празнословни говорници који себе и своју партију представљају у најлепшем светлу у време изборне кампање. Ако којим случајем неко поштен и частан успе да уђе у политиканско коло, он ће, хтео не хтео, морати прихватити прљави опортунистички правац и ритам коловођа и осталих играча демократије.

Демократија је вечна арена борбе, сукоба интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. Демократија саздаје парламент - најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија, тачније, тоталитарне диктатуре њихових ментора, Јевреја (демократија = јудеократија).

Демократија се прима и опстаје само тамо где се распада органско јединство народне воље, тамо где се друштво атомизира, где нестају народна веровања која су сједињавала народ у једну органску целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се тамо где истинске народне воље више нема. А тамо где се распало органско народно јединство, и где се запатила демократија, народ се своди на ниво стоке, која је потребна за улогу бесправног статисте на позорници демократских избора.

Демократија наводно даје народу способност да путем гласања и парламента постане непосредна и неограничена власт, - "власт која произилази из народа, за народ". Уместо омражене неограничене власти монарха Суверена, демократија успоставља неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство народне воље коју наравно треба разумети другачије но у случају изабране власти. У контексту историјске монархије, народна воља није воља бирачког тела, то је воља народа у историјском развоју његовом, народа не као скупа савременика већ као ланца нараштаја, народа као једне одређене прошлости и будућности. Извори народног јединства оличеног у монарху даљи су и дубљи од опредељења савременика за њега, јер монархија није поникла из избора већ из историје. 

У парламенту народног јединства и воље нема. Парламентом влада индувидуалистичко и опортунистичко становиште тренутне личне користи, властољубља и дневно политичких поена, који у крајњем исходу спроводе налоге својих истинских налогодаваца - Јевреја. 

Политику парламентарне власти и опозиције формира светско јеврејство, уз јаку логистичку подршку средстава масовног информисања, која фризирају и спинују јавно мњење. Такозвано бирачко тело извежбано је да пасивно и некритички прихвата медијски садржај и поруке политичке пропаганде која њихов глас генерише и усмерава у жељеном и унапред одређеном правцу. Парламент, уз наведене веома озбиљне, по нацију и државу фаталне недостатке чак, нема реалну реципрочну потпору у народу, чији је он тобожњи представник. Воља парламента одређује се већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увек воља целог парламента - а тим се још мање може сматрати вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћен, јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Демократија као утилитаристички систем неминовно дегенерише друштво, стварајући од народа масу хедониста којом управља елита нихилиста. 

Демократија не постоји, у супстантивном смислу, као процес слободног изјашњавања информисаних грађана о облику власти које желе да имају. Свака демократија је вођена демократија - диригована демократија, где су унапред зацртани идеолошки пожељни исходи, који се производе уз помоћ манипулације. Другим речима, оно што је "демократски", је оно што је у складу са идеолошким циљевима јеврејства, све што од тога одступа је антидемократија.

Власт народа и политичка слобода постају фикције, подржаване само на папиру, параграфима и фразама устава. Либерална демократија расађује беспоредак и насиље у друштву, заједно са безверјем и материјализмом. Такво стање води незадрживо у анархију од које се нација може спасити само ауторитаризмом, тј. поновним успостављањем монархије, једне воље и једне власти у управљању.

Обмана демократије у последње време се, полако али сигурно, разоткрива. Зна се да је тајни, невидљиви, анонимни покретач демократије била је и остала глобална поробљивачка политика светског јеврејства са његовим централним осовинама: јудеомасонством, демократијом, капитализмом и комунизмом. Ми данас видимо где је савремено човечанство довела демократија и тзв. јавно мњење, заведено либералистичким социјалним инжењерингом. Видимо да је демократија била, у ствари, као свуда тако и код нас, само „маскенбал“ који је послужио јеврејству да неопажено заузме позиције са којих ће моћи несметано да ради на остварењу својих мрачних апокалиптично - орвеловских циљева. Видимо да је демократизовано јавно мњење, у ствари само играчка у рукама вечитог непријатеља хришћанства. Али није довољно што све то само видимо. Потребно је да одатле извучемо и правилне закључке, па да са свога народног тела стресемо демократију и вратимо се светосавском национал-монархизму, духовним основама нашег народног живота, које су нас до данас одржале на историјској позорници.

Као најважнији циљ тих реформи, поред повратка на монархијски поредак, сматрамо ликвидацију демократије и замену партијских структура органа власти корпоративним државним уређењем, како би се различити друштвени слојеви народа, које је демократија поделила, коначно ујединили и тиме стало на пут погубном утицају светског јеврејства. Исто тако треба што пре обезбедити исправно национално-политичко васпитање целокупног народа, како не би, бар у будуће, могао да се у наше јавно мњење прокријумчари било какав демократско -либерални штетни утицај. 

Здрави поредак изискује потребу ауторитета. А правог ауторитета нема ако није потчињен вери, личностан и у исти мах оличен трајношћу. Све те особине ауторитета налазе се само у монархији, у краљу и у монархистичком наследном континуитету.

Монархија је владавина, успостављена од Бога, којој је основна намена спасење душа; док је демократија и република владавина коју су установили безбожници, оријентисана искључиво на овај свет – нихилистичка владавина у којој нема никаквог вишег циља. Одређујући спасење душа као највиши циљ друштва, изнад сваког друштвеног или материјалног добра, православна монархија је једина алтернатива за безбожничку либерално-демократску диктатуру, од којих је страдало, страда и страдаће до своје коначне пропасти савремено човечанство. 

ДОЛЕ ДЕМОКРАТИЈА! ДОЛЕ РЕПУБЛИКА!

СА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!