КРАЉИЦА ДРАГА (1866-1903.) И СТРАВИЧНИ МАЈСКИ РЕГИЦИД

"Када те за дела твоја савест гристи неће,

Трње око тебе, ствара се у цвеће."

Љуба Ненадовић

Аристократија Краљевине Србије води порекло од сеоских кнежева устаничке Србије. Из села су изникле и династије Обреновић и Карађорђевић. За време Турске владавине, све становништво Србије, изузев Јевреја, Цинцара и Турака долазило је са села. Издвајање нове аристократије из сеоског становништва почело је крајем 18. и почетком 19. века. Међусобним повезивањем ових породица створена је виша друштвена класа у ослобођеној Србији.

Драга Луњевица по оваквој новој класној расподели српског друштва није била обична грађанка или сељанка, потицала је из племените и угледне, са књазом Милошем Великим побратимске породице Луњевице и кнежевско-војводске породице Чарапића. Дакле, њено народно аристократско порекло давало јој је право да буде краљевска невеста народне династије, а самим тим, склопљени брак између госпође Драге и краља Алаксандра није био морганатски, тј. незаконит.

По завршетку основне школе отац ју је уписао у, за оно време најпрестижнију женску вишу школу, Виши женски завод у Београду, где је четири године учила веронауку, историју, музичко образовање (савршено је свирала клавир), немачки и француски језик.

У први брак Драга је ушла против своје воље, из патријархалне послушности према своме оцу. Са 17 година венчала се са инжењером Светозаром Машином. После три године, по упокојењу мужа, остала је удовица.

По повратку у породични дом, пошто су се родитељи упокојили, била је принуђена да сама издржава млађу браћу и сестре. Бавила се превођењем и новинарством. Била је један од главних аутора часописа Домаћица, који је излазио под покровитељством краљице Наталије.

За овај период њеног живота везују се гласине о њеном наводном неморалу. У вези тога, мора се узети у обзир да је у тадашњој, још увек патријархалној Србији, сматрано да се жена не треба бавити пословима какво је било новинарство. Чаршијска оговарања су јој замерала што се у јавности кретала „без заштитника“ и што је била  „исувише отворена и комуникативна“. Због своје интелектуалне и физичке привлачности као и префињених манира мушкарци су је примећивали, те су због тога жене биле завидне и љубоморне. 

Ситна чаршијска кулоарска оговарања интезивирана су од стране либералних политичара, револуционара и новинара тек када је Драга постала изабраница младог краља. Оговарања су прерасла у прљаву клеветничку кампању великих размера. Такве прљаве кампање увек су биле увертира у револуцију. Револуција их пушта у народ ради каљања угледа краља, краљице или краљевске породице како би се поколебала љубав и оданост њихових верних поданика. 

Поређења ради, навешћемо два примера револуционарне клеветничке кампање који су претходили Француској и Октобарској револуцији. Француска краљица Марија Антоанета, супруга последњег самодржавног француског краља Луја XVI, као припрема за француску револуцију, била је бесомучно клеветана као жена лаког морала, расипница и коцкар; да је нероткиња јер све до седме године брака није родила децу, а којих је касније родила четворо. Лажно је оптужена за разне афере (афера огрлица); лажно јој је приписана изјава поводом једне несташице хлеба у Паризу: "ако немају хлеба, нека једу колаче" итд. Кроз сличан третман прошла је и царица Александра, супруга последњег руског цара Николаја II Романова. Такође је клеветана за расипништво, да не може да роди престолонаследника, кога је после четири ћерке ипак на крају родила; да је страни агент и издајник Русије, да је у блудној вези са Распућином итд. Истини за вољу, обе ове жене биле су сушта супротност ових гнусних клевата. То су биле часне, мудре супруге савладарке које је одликовала висока моралност, неуобичајена за то време побожност и преданост традиционалним вредностима породице и дома. Емпатија према страдајућем народу и његовим проблемима као и неизмерна љубав према новој отаџбини, пошто су обе биле странкиње, Немице.

Царица Александра Романова и Распућин, једна од многобројиних каракитура из
револуционарних "сатиричних" памфлета који су ширени у народу пред Октобарску револуцију

Као млада удовица Драга је била веома поштована у високим круговима српског друштва, толико да је краљица Наталија изабрала за своју прву пратиљу. Ова чињеница побија гласине о њеном неморалном животу, јер је краљичина пратиља по животу и угледу морала бити беспрекорна, нарочито у тако малој средини каква је била тадашња престоница Краљевине Србије, Београд.

Као пратиља краљице Наталије и дворска дама, Драга је усавршила знање страних језика, као и понашање које је одговарало нивоу највишег племства европских краљевских дворова.

Када је сазрело време за женидбу младог краља Србије, отпочели су преговори са разним европским и балканским краљевинама о могућности избора будуће краљице Србије.

Обреновићи су били нова династија, поникла током устанка из народа и самим тим се на лествици европских династија није високо котирала. Из Европе су стизале понуде само за принцезе из другоразредних владарских породица, које за Краљевину Србију нису биле повољне. Било је предлога да се млади краљ ожени кћерком црногорског кнеза, за шта краљев отац није хтео ни да чује. Размишљало се о браку са грчком принцезом Маријом, која се у међувремену удала за руског великог кнеза Ђорђа.

Док се избор краља Милана за синовљеву невесту кретао око аустријско-немачких принцеза, а који је био тешко остварив јер се захтевало да будућа краљица Србије задржи своју католичку или протестантску веру, као и њено женско потомство, краљица мајка се залагала за снају из Русије, на шта је Русија негативно одговорила због проаустријског става краља Милана.

У крајњој неизвесности избора невесте, краљ је дочекао своју двадесету годину, а то је доб када се краљ већ треба женити. То није било само династичко већ и првостепено државно питање. У сред трзавица тражења невесте за младога краља, ишчекивања, понуда и разочарења, млади краљ се на двору своје мајке спријатељио са врло пријатном и љупком дворском дамом Драгом. Из овог пријатељства букнула је нераскидива љубав на основу које је млади краљ самостално донео непоколебиву одлуку да се ожени њоме.

На вест о намери младог краља да за невесту узме дворску даму из породице Луњевица, наишла је на оштро негодовање оног дела чланова владе, политичара и официра који су и без тога били краљева непомирљива опозиција. Такође, неслагање са оваквим избором невесте дошло је и од родитеља, краља Милана и краљице Наталије. 

Ипак, постојао је и не мали број утицајних људи и официра који је овакав избор одушевљено поздравио. Подршка за избор невесте је стигла и из царске Русије, а млади краљ за своју женидбу добија благослов и од цркве.

Све ово разни историчари и писци мемоара из тог доба прећуткују, представљајући како су готови сви савременици били против краљеве женидбе са православном Српкињом и како је то наводно био главни узрок незадовољства који је резултирао краљеубиством, а при томе се намерно изоставља чињеница да је супруга књаза Милоша Великог била Српкиња, кнегиња Љубица Вукомановић, а супруга краља Николе I Петровића, Српкиња, краљица Милена Вукотић, и да им због тога нико ништа није замерао.

Уз то, прелиставајући штампу из тог периода тражења невесте за младог краља приметне су честе критике и на рачун женидбе са иноверном странкињом. Сетимо се само колики је отпор у јавности имао кнез Михаило у вези његовог брака са Мађарицом кнегињом Јулијом Хуњади. Па ни избор невесте краља Милана у лику Наталије Кешко није наишао на одобравање јавности.

Са друге стране у ондашњој штампи можемо наћи извештаје да је Београд са одушевљењем прихватио краљеву изабраницу Драгу. Бакљада и весеље какво се у Београду не памти, организовани у част краљеве веридбе то доказују, јер је у њој узело учешће више хиљада Београђана, што је овој манифестација дало општенародни карактер. Велика маса света клицала је са одушевљењем на свако појављивање краљевске невесте Драге.

О краљевој изабраници позитивно су се изјашњавали готово све утицајније дипломате у Краљевини Србији. Они су извештавали да је краљева изабраница Драга добро примана у свим отменим дипломатским круговима престонице, те да јој посете узвраћају све дипломате, генералати, министри и више чиновништво.   

Ипак, главну подршку за брак са Драгом, краљ Александар је добио од руског цара Николаја II Романова који је чак постао венчани кум краљу Александру и краљици Драги.

Признање и честитке за венчање краљевског пара стигла су од аустријског кајзера Франца Јосифа и немачког кајзера Вилхема.

Царско кумство и подршке најутицајнијих европских владара значиле су одобрење за одустајање од конвенционалности у избору краљеве веренице (морганатски брак), која неће повући за собом последице по углед српског владарског дома и по међународни положај државе.

Замисао краља Александра да за српску краљицу узме православну Српкињу била је визионарска, јер је њу касније у свом „Жичком уставу“ изложио и свети владика Николај: „Краљ се мора оженити православном Српкињом.“

У септембру 1900. у првом званичном обиласку земље, како би се заједнички представили својим поданицима, краљ и краљица су дочекани са великим одушевљењем којим је народ поздрављао краљевски пар на свакој деоници пута. Народ их је дочекивао у хиљадама. Краљ и краљица су свуда имали непосредне сусрете са народом, који им је јасно давао до знања да је до смрти веран круни и да се као владари могу ослонити на свенародну подршку.

Вредан је помена догађај када су мештани тадашња три села Поморавског округа: Дубница Волујак и Пуљци, из љубави према народној краљици одлучили да села уједине под њеним именом. Министарски савет Краљевине Србије је на основу краљеве одлуке новембра 1900. године, а на радост мештана ова три села, новоформирано место назвао Драгово.

Краљ Александар је ова искуства и утиске са народом посебно истицао као главни фактор стабилности српске краљевине и династије Обреновић на њеном челу. Велика народна љубазност и срдачност је испољена према рођеној и народној краљици.

Краљевски пар је био штедљив и врло скроман у свакодневним животним потребама. Прича о неумереном раскошном животу и расипништву последњих Обреновића тенденциозно је представљана јавности и пре и после мајског регицида у циљу рушења ауторитета убијеног краљевског пара.

За Нови двор (који се данас назива Стари двор, а у коме је смештено председништво репубике Србије) који је саградио краљ Милан, може се рећи да је имао карактеристике краљевског дворца, али свакако у рангу мале балканске краљевске династије.

Његове сале, салони, велика трпезарија и собе били су најлуксузније опремљени позлаћеним иностраним стилским намештајем пресвученим свилом или кожом, скупоценим кристалним лустерима, сервисима од саксонског порцелана, емајлираним кадама у купатилима итд.

У том репрезентативном двору краљ Александар и краљица Драга никада нису живели, па чак ни боравили. Он је служио само за велике свечаности и највише госте. Краљевски пар је све време живео у здању познатом под именом Стари конак. Ова стварна краљевска резиденција, личила је пре, по сведочењу једног руског публицисте, на обичну грађанску кућу намештену са укусом, него на краљевски дворац.

Краљица Драга је велика средства издавала за цркве и манастире богато их даривајући скупим поклонима. На јавним прославама се истицала посебном скромношћу тако што није хтела да седне за главну софру, тамо где њеном величанству то и припада, него је седала међу остале званице.

Познато је да је у краљевском двору, независно од дворске капеле, било преко 30 икона и неколико кандила, од којих 6 икона у спаваћој соби краљевског пара. Међу иконама се нарочито истицала мала икона Пресвете Богородице украшена златом и драгим камењем. Све ове светиње као и поклони разних манастира, нарочито манастира Хиландара, опљачкане су непосредно по убиству краљевског пара.

Краљица Драга је била приврженија вери и цркви од свог краљевског супруга те је по казивању савременика на њега вршила снажан религиозни утицај.

За све велике празнике и крсну славу (Св. Никола) краљевски пар се причешћивао, уз претходну вишедневну припрему кроз пост и молитву.

Краљица Драга је била веома наклоњена српској традицији. За дан прославе проглашења краљевине, на њену иницијативу, сашивена јој је брижљиво дизајнирана хаљина по угледу на српске средњовековне краљице и царице. Ову хаљину је она лично скицирала приликом честих посета српским манастирима.

Њена окренутост традицији није била пуко модно позирање пред фото апаратима, него реалан повратак највишим вредностима српске државотворности. Краљица је ову хаљину носила на прославама проглашења краљевине, на литургијама током великих верских празника и на дворске балове.

Либералне новине су нападале ову искрену краљичину намеру истицања континуитета са српском средњовековном традицијом као реакционарски повратак у мрачни средњи век, униформисани елитизам који има за циљ наводно одвајање властеле од простог народа и томе слично.

Краљевину је потресла велика афера краљичине "лажне трудноће". Шта се ту заиста десило?

„Лажна трудноћа“ је поред новинарско-политичке кампање вођене у сврху дискредитације краљичине личности у исто време и научно доказани клинички феномен. Клиничку лажну трудноћу карактеришу врло убедљиви симптоми идентични правој трудноћи као што су изостанак менструације, мучнине, пораст обима груди, осећај померања фетуса, увећања абдомена и глад. Лажна трудноћа је позната још од античких времена и медицински није могла бити потврђена често до пред сам „порођај“ када постане очигледно да бебе нема нити је икада било.

Са оваквим случајевима среће се и савремена медицина иако  се овај феномен данас открива на време помоћу ултра звука. Краљичине реалне симптоме трудноће после нешто мање од годину дана брачног саживота краљевског пара, на радост краљевског пара и целе нације, дијагностиковао је веома угледни дворски лекар из Париза Коле'. Нешто касније, руски лекар Сњегирев, које је дошао да потврди налазе доктора Колеа, констатоваће да је у питању клиничка „лажна трудноћа“. Клеветничка клика је од ове по краљевски пар болне и разочаравајуће дијагнозе исконструисала можда највећу аферу тог времена.

Иако објава трудноће није била никаква злонамерна лаж, већ несрећни сплет околности које су непријатељски расположени новинари и политичари злонамерним тумачењем и медијском кампањом искористили ради дискредитације краљевског пара са бизарним инсинуацијама да је краљица, будући нероткиња, исценирала трудноћу како би подметнула туђе дете као своје. 

Веома је важно да се овде изнесу и два обдукциона извештаја над убијеним краљевским паром. Први, начињен након убиства, који је потписао чувени европски гинеколог др. Едуард Михел, а у коме су потврђени проходни јајоводи краљичини, а кога су завереници од јавности сакрили. И други, обављен у Бечу, за време Првог светског рата, када су аустријске окупационе власти ексхумирале краљевски пар и послали их на преглед стручном тиму бечких лекара који су међу краљичиним костима пронашли трагове фетуса, што указује да је у ноћи убиства она била трудна.

Глас о завери коју спремају официри, дошао је и до краљевског пара, али су они то сматрали злонамерним гласинама. На овакву крајњу безазленост краљевског пара могу се односити речи светог Игњатија Брјањчанинова: „Светињи је својствено да не мисли зло о ближњем; њој је својствено да сматра да ни најсумњивији најочигледнији злотвори нису онолико зли колико заправо јесу. Заиста видимо да многи свети људи нису дозволили да их очигледни грех обмане: њих је обманула њихова велика љубав, њихово поверење у ближње.“

У заверу против краља и краљице било је укључено 62 официра из Београда и унутрашњости, уз тесну сарадњу са Пашићевим Радикалима. Један од главних центара завереника у иностранству био је Цирих, у Швајцарској где је боравио и Петар Карађорђевић. Иначе, Цирих је био стециште међународних револуционара, ту је најчешће боравио и сам Лењин.

Иначе, Петар Карађорђевић је за тадашње време доминације монархије и монархизма био истакнути либерал и револуционар. Залагао се за демократију и либерализам. Превео је на српски језик библију либералне доктрине "О слободи" од утемељивача савременог јудеомасонског либерализма Џона Стјуарта Мила и за њу написао прикладан предговор. По политичком убеђењу био је републиканац. По убиству Обреновића није хтео да постане краљ већ председник репубике. Тај податак наводи у његовој најопширнијој биографији академик Драгољуб Живојиновић. По сведочењу самог краља Петра I, његов таст краљ Никола Петровић га је у једном спору око слободе штампе, а краљ Никола је као убеђени монархиста био њен заклети противник, због његових либералних ставова назвао анархистом.

Петар Карађорђевић је из Цириха константно радио о глави династији Обреновић. Најбезобзирнији су били чланци његовог илегалног листа „Топола“ који је отворено наговештавао проливање краљевске крви јер „Обреновиће више народ не може да трпи“.

Револуција не бира случајне датуме за убиства својих противника. За датум убиства Александра и Драге изабран је 29. Мај (11. јун по новом календару), исти дан када је пре 35 година мучки убијен још један помазаник Божији из династије Обреновић, кнез Михаило.

Дан пре, завереници су се веселили по кафанама, садистички се наслађујући непрестаним наручивањем кола краљице Драге. После поноћи главнина завереника се окупила у кафани Официрског дома (данашњи СКЦ) где су наставили пијанчење, а онда је, тачно у 1.45, капетан Драгутин Димитријевић Апис командовао покрет. Упутили су се ка краљевском двору.

Завереник гардијски поручник Петар Живковић, који се прочуо по  хомосексуалним скандалима, који је касније под Карађорђевићима напредовао до министра војске и председника владе, био је задужен да тачно у два изнутра јудински отвори завереницима капију двора.

У сукобима са стражом двора која није била укључена у заверу, погинуло је неколико људи, између осталих капетан Јован Миљковић, краљев одани ордонанс који се храбро супротставио завереницима. Са завереничке стране током ове пуцњаве погинуо је потпуковник Наумовић, а тешко је рањен сам вођа завере Апис.

Тешка врата краљевих одаја, завереници су развалили динамитом. Током заузимања Двора завереници су заробили првог краљевог ађутанта генерала Лазара Петровића кога су мучили да открије где се скрива краљевски пар. Одан краљу и заклетви генерал Петровић попут руског јунака Ивана Сусањина (ОВДЕ) и поред мучења није одао свога краља. Завереници су га после безуспешног испитивања зверски погубили.

Заверенике је ухватила паника: свитало је, глас о револуционарном упаду у двор ширио се градом, сваког часа могле су се појавити краљу одане трупе. Тада је приликом паничне претраге двора пронађена тајна одаја. Чим су врата разваљена завереници су из свог оружја изрешетали краљевски пар све до последњег метка у револверима. 

Краљ је пао први, а за њим и краљица која је својим телом очајно покушала да га заштити. Тада су официри хамовски поцепали одећу са лежећих још живих окрвављенаих краљевских тела и почели их зверски сећи и убадати сабљама и бодежима, газити, ружити и пљувати. Краљу су одсекли уво и прст, изболи очи, унаказили лице, док су краљици исекли дојке, распорили стомак и као врхунац сатанског пира набијали су јој сабље у детеродни орган (сведочење мајора Добривоја Лазаревића, "Убице народа српског", Лозана, 1917.). Гола и измрцварена, још увек жива краљевска тела, бацили су кроз прозор у двориште (краљ Александар се том приликом у самртном ропцу ухватио руком за завесу). Овај пад са балкона на плочник их је коначно усмртио. Тамо су остали завереници наставили касапљење краљевских тела. 15 године касније, истина, на нешто мање бруталан начин, поновљен је сличан сатанистички ритуал над телима царске породице Романов у подруму ипатијевског дома у Екатеринбургу.

Одсечене краљичине дојке и исечену родницу (вагину) натакнуте на сабље проносили су окићени цвећем окрвављени Аписови револуционари главним улицама Београда, уз повике: "Живела слобода" и "Живела република". О овоме сведочи извештај Лазе Костића француским новинама Фигаро који каже да "не само да су их сабљама и секирама раскомадали и тако бацили кроз прозор, већ и да су „јуришали“ кроз град са краљичиним међуножјем набоденим на врх сабље".

Оваква бестијалност баца у сенку чак и Робеспјерову и Лењинову револуционарну сатанску крвожедну изопаченост.

Искасапљена тела краљевског пара пребачена су теретним колима од двора до старе цркве Светог Марка на Ташмајдану и на брзину угурана у гробницу Ане Ј. Обреновић. Над њиховим гробом није се нико прекрстио нити запалио свећу, само су на зид наслоњене две социјалне крстаче од цинка на којима су црном фарбом на брзину, понижавајуће исписана имена "Александар и Драга Обреновић", без краљевске титуле.

Интересантан је податак да је погинулом заверенику пуковнику Наумовићу, исто јутро одржана свечана сахрана са црквеним опелом и свим државним и војним почастима.

Треба знати и то, да је за време Другог светског рата и бомбардовања Београда, стара црква светог Марка била тешко оштећена. Када су том приликом остаци краљевског пара премештени из старе цркве у крипту новосаграђеног храма, у откопаној гробници пронађен је у њу стављен префињено израђени мермерни споменик кога су Аустријанци 1917. године по окупацији Београда подигли над гробом краљевског пара. На њему је ћирилицом на српском језику било уклесано: „Овде почивају у миру Божјем Његово Краљевско Величанство краљ Србије Александар Обреновић и Њено Краљевско Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године, Вјечна им памјат“. Дакле, пошто српски великаши (проклете им душе) нису достојно сахранили и обележили гроб свога краља, то су уместо њих урадили наши витешки непријатељи, Аустријанци који су поред овога подигли још и споменике српским војницима на Кошутњаку и Легету.

Одмах после крвавог регицида убијени су на спавању председник владе Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић. Док је министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић преживео тешко рањавање. Краљичину браћу је лично те ноћи убио потпоручник Воја Танкосић. Њихови домови су варварски опљачкани. 

При насилном преузимању команде над војском побијено је доста војника верних заклетви Богу, краљу и отаџбини као што је то био случај са пуковником Димитријем Николићем који се гледајући смрти у очи, храбро супротставио завереницима. 

У наредних 48 сати убијено је преко 300 припадника уже и шире породице Обреновић. Сви до једног, од стараца до новорођенчади збрисани су са лица земље.

У револуционарни преврат дубоко је уплетен и тадашњи врх Београдске Митрополије. Најпре, тешко је поверовати да нико од архијереја тадашње цркве није одржао опело српском помазаном владару, већ је то, по скраћеној процедури, као над злочинцима осуђеним на смрт, учинио обичан свештеник (постоји и верзија да опело уопште није ни обављено). 

Тешко је поверовати да су сва црквена звона у Београду и целој Србији ћутала, док су на вест о смрти српског краљевског пара звониле цркве у Сремским Карловцима, Цетињу, Санкт Петербургу, Москви, Лондону, Бечу, Берлину, Будимпешти, Мадриду...

Посебно је зачуђујуће то, да је Београдска Митрополија преко ноћи одбацила владара, Божијег помазаника који је нештедимице помагао српску цркву и бринуо се о њеном благоустројству, а кога су на свим богослужењима помињали као благовјерног государја и краља сербскаго.

Београдски митрополит Иноћентије Павловић је после убиства краљевског параокитио наредио да се у знак радости заставама окити митрополитски двор, одбио је да обави архијерејско опело, и наредио да се у храмовима моментално прекине са молитвама за краљевске покојнике. Штавише, у Саборној цркви у Београду благословио је официре заверенике као „христољубиво војинство“ и похвалио верни народ што није пружио никакав отпор револуцији, и тиме „показао зрелост“.

Руски цар је због оваквих поступака митрополита назвао чудовиштем. Док је Руска Црква, која је иначе одмах сутрадан у Казанској саборној цркви одржала свечано опело убијеном српском краљевском пару и изнела оштру јавну критику на адресу српског митрополита Иноћентија. „Српски Сион“, гласило Карловачке патријаршије одлучно је осудило овакво нечувено митрополитово држање.

Престоничка штампа је о убиству краља писала: „Овај радостан глас одјекнуће весело широм целог Српства. Тиранин је пао од руке официра, српских витезова.“ Службене новине су објавиле телеграм новој револуционарној влади адресиран „првој влади слободне Србије“ у којему се одавала слава убицама, „јунацима јучерашњег историјског чина“.

Одмах након убиства започео је процес планских манипулација и смишљене деконструкције династије Обреновић, који непрекинуто траје и данас. Чак је избор последњег коначишта жртава говорио о намери револуционарне власти да их маргинализује за сва времена. После убиства и револуције  утркивали су се у блаћењу краља и краљице. Тада је у јавности створена мит о Драги као блудници и злој жени.

Наш народ се никада није покајао за овај стравични регицид. На пример, Њено Величанство краљицу - мученицу Драгу Обреновић и данас подругљиво и простачки ословљавају са „Драга Машин“ по презимену њеног првог мужа.

На вест о убиству краљевског пара Обреновић, житељи готово свих градова широм Србије истакли су на куће црне заставе у знак жалости. Нове револуционарне власти су наредили да се под претњом смрти црне заставе уклоне са улица и да се на њихово место поставе народне  тробојке. Тако се стекао утисак да народ слави убиство краља.

Вест о краљеубиству у Новом Саду, дочекана је са ужасом и великом жалошћу, док је Београд био окићен заставама, а социјалистички студенти су организовали весели мимоход поред двора са узвицима „Живела војска!“, „Живела слобода!“.

Због убиства крунисаних глава европски дворови су прекинули дипломатске односе са Србијом, европска штампа се згражавала над масакром  који су извели краљевски официри погазивши заклетву дату краљу у црквеном обреду над светим јеванђељем.

Истини за вољу, нису сви официри учествовали у револуцији. Они најхрабрији међу њима су формирали групе које су иступале у јавности и тражиле да се завереницима суди због регицида, а у Нишу је 1904. чак један број официра преузео контролу над Нишким округом у знак подршке убијеном краљу, истичући као захтев хапшење и процесуирање завереника. Слична побуна је избила и у Крагујевцу.

Као одани поданик и краљев лични ађутант пуковник Мишић (будући војвода) 1904. је због осуде регицида био пре времена пензионисан.

Новоустоличени краљ Петар I одржао је обећање дато краљеубицама уочи револуције. Нису процесуирани за злочин краљеубиства и велеиздају; са опљачканим драгоценостима Обреновића и њихових поданика могли су слободно да располажу; сви су унапређени  у више војне чинове, док су неки од њих постављени на важне политичке функције. Сви завереници постали су први лауреати новоустановљеног престижног карађорђевићевског ордена "Карађорђева звезда", који је заменио дотадашње највише одликовање, "Таковски крст". Убрзо је постало јасно да су краљеубице мрачна сила која је постале држава у држави, сива еминеција краља Петра I и револуционарне Владе. Мрачна сила која је са Карађорђевићима увела у Србији либерализам и демократију; изазвала Први светски рат који је десетковао становништво Србије, а на светском нивоу срушио две највеће хришћанске монархије. Мрачна сила која је укинула Србију и Црну Гору зарад масонске Југославије. Мрачна сила која је организовала пуч 27. марта 1941. године којим је запечаћена зла судбина Србије и Српства.  

Завршавамо речима које је Петру Живковићу, тадашњем председнику југословенске владе у егзилу и генералу који је одавно изгубио официрску част, у Каиру 1943. године изговорио војвода Василије Трбић:

"Знате ли Ви, господине председниче, одакле потичу све несреће које сналазе нашу земљу за ових последњих неколико година? Оне потичу од онога дана када сте Ви отворили дворске капије 29. маја 1903. и када су завереници ушли и убили свога краља, коме су се били заклели на верност. И, наместо да одмах сутрадан, после краљевог убиства, будете сви стављени под војни суд и за оно грозно убиство да будете сви стрељани, Вас су Народна скупштина Краљевине Србије и Сенат прогласили за спасиоца отаџбине."(Василије Трбић, Мемоари, Нова искра, Београд 2016. књига шеста, стр. 244)

Клуб Цароставник припрема опширан текст о праведном животу и мученичкој смрти, бесомучно оклеветаних, српских краљевских мученика Александра и Драге Обреновић. Горе објављен текст је исечак радне верзије опширне биографије увенчаног мучеништвом српског краљевског пара.
(Дан њихове мученичке кончине је 29 мај цркв. кал. /11 јун грађ. кал.)

Повезани текст: КРАЉ-МУЧЕНИК АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ