Србски Никољдан - дан мученичке кончине светог владике Николаја Србског

КРАТКО ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ И ОХРИДСКОГ

Свети владика Николај Велимировић је рођен 4. јануара (на Туциндан) 1881. у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, а упокојио се 18. марта 1956. у Либертивилу (САД). Његове свете мошти пренете су у Отаџбину тек 11. маја 1990. године.

Србска Православна Црква држи Светог владику Николаја за свог највећег духовника и највећег Србина после Светог Саве. Био је један од највећих светских беседника, па га многи још називају и Србским Златоустом. Из његовог огромног стваралачког опуса посебно се издвајају књиге: „Србски народ као Теодул“, „Национализам Светог Саве“, „Охридски пролог“, „Царев завет“, „Православље изнад Истока и Запада“, „Беседе под Гором“... Као хришћански филозоф, песник и историчар, ушао је у ред највећих светских мислилаца.

За време Првог светског рата, априла 1915. године, србска влада је упутила Владику Николаја у Америку и Енглеску, у дипломатску мисију коју је он са успехом обавио. Између два светска рата, владика је предводио Богомољачки покрет, духовно-мисионарски покрет настао у народу, а захваљујући коме је обновљен монашки живот у многим запустелим манастирима широм Србије. Велики допринос је Свети владика Николај дао и рушењу Конкордата са Ватиканом, кога је 1936. Намесништво уз помоћ коалиционе Владе Стојадиновић-Корошец-Спахо покушало да успостави на штету Србске Православне Цркве.

По немачкој окупацији, Немци га из Жиче као наводног англофила 12. јула 1941. пребацују у манастир Љубостињу у заточеништво, гдје је, остао до 3. децембра 1942., када је пребачен у манастир Војловицу код Панчева. Пред крај лета 1944. године, Немци су владику Николаја и патријарха Гаврила спровели из манастира Војловица у логор Дахау у Немачкој. Великим залагањем Димитрија Љотића патријарх Гаврило и владика Николај су пуштени из немачког заточеништва гдје су крај рата дочекали у Словенији са србским националистима.

Тамо у Словенији, по трагичној погибији Димитрија Љотића, 24. априла 1945. године Епископ Николај је над његовим посмртним одром одржао опело. После опела, Владика је изрекао своје чувено посмртно слово у којем га је назвао политичарем са крстом, највернијим сином Србства и капиjом наше нове Отаџбине.

Неко вријеме потуцали су се обојица по земљама западне Европе, а затим се патријарх Гаврило вратио у поробљену отаџбину и преузео дужност поглавара Србске цркве.
Владика Николај се са таквом одлуком патријарха Гаврила није сложио, јер је сматрао да повратак патријарха у Србију представља легализацију комунистичке окупације и кренуо је голготским стазама емиграције. Није хтио да се врати у вољену Србију поробљену од стране комуниста. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” - говорио је он. Покушавао је да окупи и помири Србе у туђини учећи их да, само ако буду сложни, ако буду верни Христу и Светосавском завету, могу ослободити Отаџбину, а у расејању сачувати своје име и своје корене. У поробљеној отаџбини од комуниста проглашен је за народног издајника, док је од међусобно завађених србских националиста у Америци морао на крају да се склони у руски манастир где га је затекла изненадна смрт 18. марта 1956. године.

Постоји релевантно сведочанство да владика није умро природном смрћу, већ да је убијен (Смрт владике Николаја, Мајевски, србско издање, Рашкопризренска епархија). Сахрањен је у србском манастиру Св. Саве у Либертвилу. Одатле су му мошти пренесене у Србију, 3. маја 1991. године у манастир Лелић.

Владика Николај је још за живота сматран и поштован као Светитељ. У србском народу је поштовање према њему као према духовном путовођи и пророку поново оживело и увећало се деведесетих година прошлог века и сваким даном не престаје да се увећава.

Света Православна Црква га прославља на дан његове (мученичке) кончине 5/18. марта и 20. апр. /3. маја на дан преноса његових светих моштију из САД у Србију.

+ + +

У наставку објављујемо део сведочанства Владимира Мајевског који заступа тврдњу да владика Николај није умро природном смрћу, већ да је убијен. 

 "Познато је да је владика Николај био не само истински, него и храбар родољуб. Он се потпуно предавао интересима своје отаџбине, и страдао је њеним страдањима. Стога је своје насилно одвајање од ње болно преживљавао. Носталгија је код њега бивала понекад велика и болна. У тим часовима њему је тешко било остајати самим, па је долазио у моју собу потпуно сломљен и готово очајан. Много је болело њега и то што је био потпуно одстрањен од живота Србске цркве. И много ми је он говорио тад о свему том, али није још настало време да се предају јавности ти разговори старца, које сам ја све пажљиво записивао.

А долазио је владика Николај к мени зато, што сам га ја у нашој усамљености делимично могао разумети. Преко породице ја сам био близак његовој отаџбини, проживевши у Србији више од 26 година, везан с њом радостима и страдањима. Осим тога, својим скромним делима био сам везан са Србском црквом, коју сам искрено волео.

Често, када је владика претпостављао да сви у нашем дому спавају, разлегали су се звуци фруле, мелодије драгих србских песама. То је старац – владика, — као у старини Јувал (1, Мојс. 4,21) или Роман Слаткопевац, — свирао драге му србске мелодије и плакао. И кад сам двапут случајно после тога ушао к њему у собу, затекао сам старца у сузама. Али плакао је не само он — плакао сам и ја, будући да сам још много раније изгубио отаџбину. И нама обојици тешко је падало да оставимо кости у далекој туђини.

...

Но, вратимо се нашем казивању о последњим данима живота владике Николаја. Обавештење о садржају писма епархијског архијереја нашем митрополиту — владика Николај добио је неколико дана пре мога одласка у Њујорк. И зато, као што је горе речено, он је био толико силно узнемирен и молио ме да се о наведеном писму распитам у Митрополији. Треба још напоменути да се неколико дана пре овога појавила у србској новини, коју је добијао владика Николај, вест да се он опасно разболео. Он нам је сам о томе говорио и при том са болом додао: „Рано хоће непријатељи да ме сахране… Али даће Бог да ја још поживим“. То је било 11-12 дана пре изненадне смрти владике Николаја. А сад с тешким осећањем прелазим на најделикатнији део успомена. У току последњих година живота владике Николаја код нас, у манастир је долазио један Србин нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, — после одсуствовања више од једне године — наједанпут се ПОНОВО појавио код нас у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17 марта 1956 г. Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је имао да проповеда, путујући на парохију, семинарист најстаријег разреда. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи били су много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, — нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима владике Николаја.

Идућег дана, у недељу 18 марта, сви семинаристи са о. инспектором и певачима отпутовали су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму спремили су се за дочек владике. Но он се није појављивао. Тад је игуман о. Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине ћелије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља и решили су да чекају владику. И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски србски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Поговорили су, размислили и настојатељ сам отишао је у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било Тад је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али је одмах приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње. Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније Узрок смрти без аутопсије, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши аутопсија).

Другог дана рано ујутру дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио све у манастиру и семинарији. У присутству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди. Затим, с неколико Срба који су допутовали с њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (и у нашем дому и у семинарији) и подвргао их потпуном опустошењу: отварали су кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака особито их је интересовала кореспонденција владике и његове забелешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли. Други Срби покушали су да спрече ово незаконито опустошење и у одсуству американских власти викали су, свађали се и чак грубо осуђивали вл. Дионисија. Но ништа није помогло. Кад сам ја допутовао, собе владике Николаја претстављале су неописиву слику опустошења: све је било испревртано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке… Све то могло се догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике до позива полиције из суседног места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим, само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да у таквог човека, каквог смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру — није могло да не буде писмене воље за случај смрти или чак формалног тестамента. У томе мене убеђује не само његов карактер, него и друге околности."

Објављено у Светосавском Мисионару, Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY, USA (Руска Загранична Црква). Уредник: јеромонах Арсеније, бр. 2 март – април 1958, стр. 19 – 23

Кратка биографија Владимира Мајевског

Владимир Албинович Мајевски, рођен 1893 у Руском царству у племићкој породици. Активни прегалац беле емиграције и учесник грађанског рата на страни белог покрета, писац. Аутор низа дела о Србији, Србској православној цркви, руској емиграцији у Краљевини Југославији, Атосу, руским писцима и јавним личностима.

25. јануара 1920. године под генералом Врангелом евакуисан је из Одесе у Цариград, затим у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Радио је као библиотекар у Патријаршијској библиотеци Србске Православне Цркве, ступио на богословски факултет Универзитета у Београду, на којем је дипломирао 1931. године.

Од априла 1930. био је лични секретар Патријарха србског Варнаве (1930-1937), о чијем је делу и лику објавио већи број књига.

После Другог светског рата се преселио у САД, где је предавао у Богословији Светог Тихона у Пенсилванији, где се и упокојио 1975. године.

 

СВЕТИ ОЧЕ НИКОЛАЈЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!