МИСТИЧНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Како би заобишао, фаталне замке, сцила и харибда савремених политичких превирања, хришћански се национализам не сме руководити секуларном политиком, то јест, тежњом да помоћу политичких знања и вештина нацију уведе у врзино коло белосветског политиканства, идући у корак са сатанском дегенеративном цивилизацијом.

Хришћански национализам своју пажњу треба да усмери на поље метафизичке борбе, на духовни рат против "тајне безакоња" (Mysterivm iniqvitatis, Сол.2;7), богоборне човеконенавидничке агенде Новог светског поретка (Novus Ordo Mundi).

Да би се оспособио за такав, другачији, облик борбе, национализам треба са себе да збаци све материјалистичке стеге, којима је спутан и оптерећен и да се у што већој мери прожме православним хришћанством. Да се врати вери и врлини, јер нас у овим злим данима, како је говорио наш spiritus movens, владика Николај, спасава, не политичка вештина, већ хришћанска врлина.

Нација мора узети православље за своју главну руководећу мисао и крманоша и да се уз православну веру уздиже, не над другим нацијама, него као узвишени носиоц аспекта Божанског промисла њеног постојања и предназначења, то јест, "достизања у судбини и духу народа, онога што Бог о њему промишља у вечности" (Соловјев), постане авангарда повратка заблуделих хришћанских нација верности Христу Богу.

То је национализам мистични. То је улазак у свет духовних реалности и разумних сила, које узимају учешће у свим догађајима светске историје.

Мистични национализам гледа на нацију, и уопште на драму савременог човечанства, као на борбу између силе Божије и силе „кнеза овога света“ – ђавола. А то значи да све што се дешава на светској сцени, чини се, било по Божијем извољењу, било по злој вољи сатане, било по вољи човека који слободно бира између добра и зла.

Мистични национализам нас уводи димензију личносне узрочности. А то значи да узроци свих ствари, догађаја и промена у свету — имају за свој извор виша личносна бића и олицетворене разумне силе. Под овим личносним бићима подразумевамо три узрочна фактора: Бога, сатану и човека. Међутим, када говоримо о ова три узрочна фактора, под тим не подразумевамо само три личности, већ и силе које стоје иза њих. Са Богом су безбројне војске анђела; иза сатане огромна војска злих духова, а са човеком је небројено мноштво светитеља, који му са онога света, из торжествене Цркве (Ecclesia triumphans) - Небеске Србије, помажу посредством молитвеног заступништва и моћних интервенција свише. 

Такође, сви хришћани који се још увек налазе у овом животу, у војинствујућој Цркви (Ecclesia militans) на земљи, боре се „против господара таме овога света" (κοσμοκράτορας - светодржаца), то јест, против злих људи под влашћу "духова злобе у понебесју“, односно демонскиих сила (Еф. 6:12).

Ово веома важно хришћанско схватање о персоналистичкој узрочности у природи и светској историји, отвара нам видике за које материјалисти остају слепи и премешта нас са гротескног поља политикантске донкихотовске борбе на ниво суштинског и што је најважније, делотворног отпора злу. Зато треба одлучно одбацити материјалистичко секуларно политиканство, засновано на научним теоријама имперсоналистичког, детерминистичког и деистичког закона случајне узрочности у свету.

Корист коју извлачимо из персоналистичке узрочности је велика. Из тог учења ми црпимо надахнуће како би кроз видљиве догађаје јаче продрли разумом у област невидљивих сила, које условљавају и руководе драмом човечанства. То учење изоштрава нашу моћ запажања и мишљења, наш лични интелект, више од било чега другог.

Захваљујући њему, ми са једне стране непрекидно боравимо у свести присуства Христа Спаситеља, Коме се молимо, а са друге стране нашег архинепријатеља сатане, коме се супротстављамо.

То учење нам неизмерно помаже у развијању и образовању јаког и оштроумног борбеног карактера.

Оно нас надахњује духом оптимистичког хероизма, посвећеништва најузвишенијим идејама и трпљења свих могућих недаћа Христа ради, и ближњих ради ("нема веће љубави да ко живот свој положи за пријатеље своје" Јн.15:13), о којима сведочи историја цркве и нашег народа.

Све ово и још много других позитивних утицаја, немају и не доживљавају следбеници материјалистичког политикантског национализма: Они су лишени највеће снаге – спознаје Истине оличене у Христу Богу као једином правом Ослободиоцу: "и познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн.8:32).

Зато мистични национализам решење социјалног питања, одбрану територијалног интегритета, повратак окупираних територија итс. сматра другостепеним, и фокусира се на напор да нација постане носиоц највиших хришћанских идеала и као таква постане способна да уђе у редове активног војинства Христовог у крсташком походу против светског зла оличеног у новом светском поретку, глобалној влади и њеном вишем облику - антихристу. А овоземаљске бриге, како наводи Писмо, остављамо по страни "јер све то траже незнабошци овога света, а Отац ваш зна да вам треба ово. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати. (Лук.12:30,31)". У истом духу, поучава нас и свети Владика: "Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време".

Мистични нациоалиста зна, да ако је са Христом, онда је на страни коначног Победника и коначне победе, без обзира колико је непријатељ тренутно моћан и страшан и колико је у предности у односу на њега. Јер гледајући кроз призму мистичног национализма, ми унапред знамо да смо увек били и увек ћемо бити победници над свим сатанским легионима, преко Исуса Христа, нашег Господа и Ослободиоца. Јер је Христос својим васкрсењем из мртвих сишао у само царство демонско да га уништи, да људе ослободи и спасе од тираније ђавола. Зато је Он и могао рећи на крају своје победоносне мисије: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Мат. 28:18). Кад је рекао свака власт Он је мислио буквално на сву власт, пре свега власт над сатаном и његовим силама. Зато се и јавио Син Божји, „да разори дела ђавоља" (1.Јн. 3:8). Зато се ми хришћани увек, и у добру и у злу, радујемо, јер знамо да је са нама Непобедиви Христос! И зато је наш борбени поклич: “С нама је Бог!”. И зато је наше борбено знамење исписано словима: "ИС ХС - НИКА", - Исус Христос побеђује! 

Помоћу мистичног национализма постајемо кадри и храбри. Кадри да на страшном месту стојимо и храбри да истрајемо у пружању отпора наступајућем злу. А да би се то остварило, довољно је само да "рат ратујући" верност Христу одржимо (2. Тим. 4:7). Јер се у верности Христу крије тајна наше непобедивости коју доживљавамо чак и онда када од непријатеља бивамо поражени, па чак и у својој смрти. Јер је речено, "буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота" (Отк.2:10).

Управо, мистични национализам представља ону Његошеву вера у немогуће: "нека буде што бити не може". Јер се Христом развејава привид немогућности супротстављања наизглед надмоћнијем, голијатском непријатељу. 

Мистични национализам је вера која прихвата Његошев позив на "борбу непрестану", борбу која ће нас довести до нетрулежних ловорика победе, а која произилази само и једино из наше исправности пред лицем Божијим. 

"Крст носити нама је суђено", рекао је још владика Његош, "васкрсење не бива без смрти". Крст оковратни, који нам је дат при крштењу, кога никада са себе не скидамо и са којим у гроб одлазимо, стављен је на нас као знамење умирања и васкрсења са Христом. Као знак ступања у непобедиво војинство Христово. Као печат објаве рата сатани, кога смо на крштењу одлучно пљунули уз одречење служења њему и слугама његовим, давши уједно обећање верности Христу, свечану војничку заклетву да ћемо се до смрти борити на страни врлине против порока, на страни светлости против таме, на страни добра против зла, на стране правде против неправде, на страни Христа против антихриста, као добри војници Исуса Христа (2.Тим.2:3). 

Meletius der Trommler