ИЗА РАТА У УКРАЈИНИ СТОЈИ ЈЕВРЕЈСКИ ФАКТОР

 

Руска Федерација

Прво и пре свега појаснимо наш однос према Руској Федерацији (надаље, РФ). РФ је релативно нова државна творевина настала распадом СССР-а. Својим конституисањем, она се није везала за историјску Русију и покренула рестаурацију самодржавне монархије, већ је признала тековине јудеобољшевичке револуције и постала држава континуитета и правни наследник сатанократије Совјетског Савеза. Што значи да, према Русији и руском народу непријатељску, совјетску окупациону власт признаје као легалну, законску и тобожњу руску власт. Ово подразумева да РФ никада није осудила јудеобољшевичку револуцију, уништење велике православне руске империје, ритуално корбан - убиство царске породице на челу са помазаником Божијим православним руским царем Николајем II Романовим и са њима заједно, више од шездесет шест милиона православних Руса (ова бројку је изнео Солжењицин, док постоје друга релевантна истраживања која наводе вишеструко већи број жртава совјетског терора), међу којима значајан број заузима мноштво епископата, свештенства и монаштва Руске православне цркве. Изостајање осуде ове злочиначке идеологије, револуције и револуционарног терора, свакако повлачи за собом и изостанак процесуирање њених актера, на првом месту Лењина, Стаљина, Троцког, Свердлова и осталих јеврејских бандита зликоваца који у РФ уживају све највише државне почасти, као да нису у питању окорели злочинци и најјезивији џелати руског народа у целој његовој многострадалној историји.

РФ не само да није осудила сатанску природу СССР, већ и данас негује тековине јудеобољшевизма чији симбол свакако представља гнусни комплекс Лењиновог маузолеја са некропољем јудеобољшевичких зликоваца, смештен уз саме зидине светог Кремља, на чијим кулама се и даље гордо узвисује сатанаски пентаграм који је, узгред буди речено, уједно и званични симбол оружаних снага РФ, кога и дан - данас на челима носи војска РФ.

РФ није осудила ни уништење Руске православне цркве, како физичко тако и духовно. Руска православна црква је услед јудеобољшевичког прогона без преседана у историји хришћанске цркве, фактички у потпуности уништена. РФ није осудила и разобличила ни совјетску сурогат цркву Московску Патријаршију. Зашто кажемо сурогат цркву? Наиме, услед прогона, део епископата се поколебао и потписао лојалност совјетским богоборним властима, обавезујући се на сарадњу са њима. На основу тога, совјетске власти су их поштеделе и дале им право на легално постојање. Овакви легализовани епископи и свештеници постали су органски део сатанократије Совјетског савеза, њени агенти у мантијама.  Ово значи да су црквени великодостојници и свештенство, прозвани по свом отпадничком предводнику митрополиту Сергију Старогородском, сергијанци, пристали да се ставе под пуну контролу милитантних богоборца, којима су се обавезали на безусловну лојалност  и беспоговорно послушање. Ову црквену структуру је сам Президијум Совјета РСФСР прогласио делом пете управе КГБ-а. 

Ради што потпуније подвале верном народу, а и другим помесним цркавама, совјети су ову групу преиначили у тобожњу патријаршију, данас познату под називом Московска патријаршија (надаље, МП), коју је основао лично Стаљин 1943. поставивши на монтираним изборима за совјетског патријарха управо апостатоначалника и јудинског издајника цркве митрополита Сергија кога су на патријаршијском трону совјетске цркве наследили од НКВД проверени кандидати: Алексеј I, Пимен, Алексеј II и данас Кирило.

Насупрот сергијанцима, истинска Руска црква са светим патријархом Тихоном на челу, анатемисала је бољшевике:

„Влашћу која Нам је дата од Бога, Ми вас анатемишемо. Оно што чините је заиста сатанско дело, због чега сте осуђени на геену огњену у будућем загробном животу и страшно проклетство вашег потомства у садашњем земаљском животу. Заклињемо и све вас, верна чеда Православне Цркве Христове, да не улазите ни у какво општење са оваквим изродима рода људског...”

Ова анатема бачена на бољшевике јануара месеца 1918. године, саборно је потврђена од Помесног Сабора Руске Цркве, који се у то време одржавао.

Ова анатема никада није повучена или скинута. Она је и даље дејствена и погађа све оне који су се вољно или невољно потчинили (поклонили) совјетском (још увек не персонализованом) колективном антихристу, чијег правног и духовног наследника представља савремена РФ. Шта више, ова анатема је потврђена од стране Руске катакомбне цркве, која је осуди богоборној власти, додала још и анатему сергијанству: "служење богоборним властима, и верност њиховим безбожним наређењима, која нарушавају свете каноне, светоотачко предање, божаствене догмате и која разарају васцело хришћанство, ради тобожњег спасавања земаљског постојања цркве". 

Совјетију је на крају саборно анатемисао и Синод Руске заграничне цркве, под председавањем светитеља Филарета Њујоршког, марта месеца 1970:

„Владимиру Лењину и осталим гонитељима Цркве Христове, нечастивим одступницима, који су дигли руку на помазанике Божије, који су убијали свештенослужитеље, уништавали светиње, рушили храмове Божије, истјазавали браћу нашу и опоганили отачаство наше - анатема.“

Насупрот совјетској црвеној блудници (Отк. 17:3) МП, то јест, савременој државној цркви Путинове РФ, која је због своје лојалности богоборцима потпала под ове страшне анатеме, данас постоје, истина слаби, разједињени и малобројни, преостали делови канонске Руске православне цркве, они који нису своја колена приклонили пред црвеним антихристом, а то су Руска загранична и Руска катакомбна црква.

Истински руска државна власт никада не би признала за канонску наследницу дореволуционарне Руске православне цркве, совјетску МП. Не би је уздигла на ниво државне цркве, предајући јој све храмове, манастире и имовину, коју је совјетска власт отела од прогоњене и уништене канонске РПЦ. Већ би признала само горе наведену исповедничку антисергијанску цркву. Цркву која је до данас очувала свету православну веру и правилан однос према државним властима; цркву која разликује благоверне власти помазаника Божијег са којом може да се успостави сагласје (симфонија) и богоборне власти непријатеља Христових, којој се треба свим средствима, све до саме мученичке смрти, супротставити. Совјетска МП, је по распаду СССР-а, наставила своју антихристовску симбиозу са државом наследницом СССР, РФ која траје и данас.

РФ под вођством Путина велича крволока Стаљина и тзв. „велики отаџбински рат“ злочиначких хорди црвене армије, који се лажно представља као одбрана Русије, док је у стварности то била не одбрана вере и отаџбине, већ тековина јудеобољшевичке октобарске револуције, лењинизма и совјетске сатанократије. Уз то, совјетска победа у Другом светском рату, била је у ствари најјезивија пирова победа. Пошто је, према најновијим истраживањима, Стаљинова крволочна стратегија одбране прве комунистичке државе, однела у смрт преко 40 милиона совјетизованих православних Руса (поређења ради, Сједињене Државе, Канада, Енглеска, Француска, Белгија, Данска, Норвешка, Грчка, Холандија, Аустралија, Нови Зеланд, Индија и Јужноафричка унија су све заједно у Другом светском рату изгубиле 940.707 мушкараца).

Путинова РФ већ децинијама уназад врши политичку репресију над руским националистима, чије вође и истакнути чланови труну у совјетским казаматима осуђени на вишегодишње робије, по завршетку које, дуги низ година губе право бављења јавном делетношћу. Свака озбиљнија политичка делатност националистичких покрета који нису под контролом и утицајем ФСБ - Федерална служба безбедности, наследнице злогласних совјетских политичких полиција КГБ – НКВД - ЧЕКА, маргинализована је, у јавности сатанизована и налази се под сталном претњом репресивног апарата.

Миграциона политика Путина је такође антируска и иде под руку са јеврејским планом деевропеизације/дехристијанизације Европе путем планског насељавања милиона миграната, туђе културе и вере. Мигранти који се насељавају на територији историјске Русије долазе обично из муслиманских земаља Средње Азије (Таџикистан, Киргизија, Узбекистан...). РФ им даје сличне повластице и заштиту државе, као и ЕУ окупационе јеврејске власти својим мигрантима. Додељује им се социјална помоћ, лако добијају радне визе и посао, док им је процедура добијања држављанства РФ олакшана. Велики градови РФ су већ забрињавајуће преиспуњени младим тамнопутим муслиманима, којима се толерише бахато, често и криминално понашање којима држава обично гледа кроз прсте или у случају процесуирања сносе минималне казне. Сваки протест националних Руса против овакве антируске миграционе политике ставља се под злогласни члан "282" Кривичног закона РФ, о изазивању националне, расне и верске мржње, који подразумева драконске новчане и затворске казне.

Треба знати да су поред Јеврејина Лењина, по мајци Јеврејки Бланка, Јевреји такође и Стаљин и Путин. Обично се сматра да Стаљин има грузијске (осетинско - абхаске) ​​корене, али је такође познато да је његова мајка била из области насељене Хазарима (планинским Јеврејима). На грузијском "швили" значи "син". "Џуга" значи - "Јеврејин". Дакле, Џугашвили значи „син Јевреја“. Стаљинов отац, Висарион Џугашвили, био је обућар јеврејског порекла.

Стаљиново пререволуционарно име типично је јеврејско: Јосиф-Давид Џугашвили. Током револуционарне борбе променио га је у „Коба“ – име чувеног вође антиримског јеврејског устанка 132-136. године после Христа, Шимона Бар-Кобе (сина звезде), кога су јеврејски савременици сматрали за обећаног јеврејског месију - антихриста.  

Стаљин је први у свету признао јеврејску државу Израел, донео је закон о стрељању антисемита, сматрао је борбу против руског национализма главним приоритетом партије. Његова непроменљива десна рука био је Јеврејин Лазар Каганович. Главни политички руководиоц Црвене армије био је Јеврејин Мехлис. Главни идеолог пропаганде био је Јеврејин Еренбург, а заменик шефа Гулага Јеврејин Натан Френкел.

Путинова мајка је такође Јеврејка Марија Шеломова. Деда Спиридон Иванович Путин био је ни мање ни више него лични кувар (особа од највећег поверења) Лењина и Стаљина, а Путинов отац Владимир Спиридонович Путин, био је оперативац НКВД-а, који је за време Другог светског рата био припадник злогласних истребитељских батаљона НКВД-а, који су се крваво обрачунавали са контрареволуционарним елементима, "домаћим издајницима" и "народним непријатељима". 

Већина Путинових политичких сарадника постављених на највише државне функције РФ такође су пореклом Јевреји, као што је Димитриј Медведев, док су руски олигарси - тајкуни, попут својих украјинских колега, махом Јевреји.

Религиозно-политичка анализа актуелног неосовјетског путиновског режима РФ изнешена у најкраћим цртама изгледа отприлике овако: РФ није више откривено богоборачка и сатанска, као што је то раније била СССР, већ је у буквалном смислу антихристовска. Зашто антихристовска? Јер опонаша православље, позиционира се као православна, демонски лаже у име православља, под заставом православља лажно себе представља као заступницу и заштитницу интереса православног руског народа и традиционалних хришћанских вредности. Док у стварности разједа саму суштину рускости и православности Руса и Русије, кроз лукаву антихристовску релативизацију зла, мешања добра и зла, што на најсликовитији начин представљају знамења на кремљевским кулама, враћени царски орао и остављени сатански пентаграм. 

Речју, РФ је Антирусија (префикс анти на грчком не значи само противно, већ и уместо, сурогат, фалсификат), која се лукаво обавија камуфлажом православне и националне мимикрије, тиме обмањујући многе, па чак и изабране (Мат. 24:24), то јест, истинске национал-монархисте и истински православне хришћане, што и јесте суштина антихристове власти и његовог најмоћнијег оружја, духа обмане.

Дакле, РФ, а тим пре СССР, за нас не представљају вољену и поштовану историјску Русију, Русију коју треба да подржимо и за коју се вреди жртвовати. И РФ и СССР су дин-душмани руског народа кога већ више од 100 година у континуитету уништавају егзистенцијално, духовно и национално. Због тога се залажемо, и узносимо молитве Богу, за ослобођење Русије од антируског јеврејског неосовјетског ерефовског режима.

 БСР Украјина

Појаснимо сада и наш однос према Украјини. Бивша совјетска република Украјина (надаље БСР Украјина) је у оваквом виду, са оваквом територијом и оваквим русофобним настројењем, продукт агресивне јудеобољшевичке антируске политике која се под видом украјинизације исконских руских територија и становништва плански спроводила цели низ деценија уназад. 

После пада и распада СССР, БСР Украјина је, као и све посткомунистичке државе источног блока, постала независна држава у транзицији ка капиталистичкој либералној демократији, помоћу које је врло брзо, из совјетско-руске, као марионетска држава прешла у орбиту политичког утицаја западних демократија на челу са САД-ом. Као таква, постала је корисно оруђе јудеомасонског Запада у игри (наизглед окончаног) „хладног рата“ против (нео)советије. 

О феномену независне Украјине мудро је зборио знаменити Иван Иљин:

„Украјински сепаратизам је вештачки и неоснован феномен. Он је настао из личних амбиција локалних вођа и међународних освајачких интрига. Одвојена, ова држава, као на тацни предаје сама себе странцима на освајање и пљачку. Малорусија и Великорусија повезане су вером, племеном, историјском судбином, географским положајем, привредом, културом и политиком.“

Украјина (осим Галиције која је припадала Аустоугарској и Пољској) недељиви је етнички и територијални део руског народа и историјске Русије. Историјска Русија се не може замислити без Дњепра и исконских руских градова Кијева, Черњигова, Полтаве... Али ово се односи на историјску националну и царску Русију. Претензије РФ, као државе наследнице СССР-а која баштини бољшевичко-совјетске тековине, на Украјину као недељиви део националног бића и територијалног интегритета историјске Русије, није ништа друго до намера, да се под плаштом рускости, Украјина врати под окупациону власт и агитпроп зону неосовјетије.

„Ослобађање“ Украјине од Запада, које РФ спроводи тзв. војном специјалном операцијом, није ништа друго, до акција пребацивања Украјине испод једне, под другу окупацију. Испод власти Јевреја америчких банкара, под власт Јевреја совјетских комесара. С тим, што ће овај „патриотски“ чин коштати Русе (Велико-Мало - Русе, а највероватније и Бело - Русе) огромних страдања, људских жртава, хуманитарне катастрофе, уништења привреде и економије. И што је најтрагичније, овај сукоб ће довести до ескалације мржње и међусобног анимозитета невиђених размера. Довешће до мржње између вештачки подељеног органски јединственог словенског православног народа; мржње, која после овог сукоба тешко да ће икада моћи бити залечена и превазиђена.

Украјину какву данас познајемо створио је Совјетски тријумвират састављен је од три Јевреја: Владимира Лењина (Бланка), Лејбе Троцког (Бронштајна) и Јакова-Јешуе Свердлова (Мовшевича). Њихов наследник на јудеобољшевичком пројекту дерусификације Украјине товаришч Jewгашвили, како смо раније навели, такође је Јеврејин. Његова десна рука био је "челични Јеврејин", Лазар Каганович (човек који је активирајући експлозив за рушење московског храма Христа Спаситеља са осмехом изјавио: "скидамо гаће матушки Русији"), кога је сам Стаљин поставио за генералног секретара ЦК КП Украјине. У Кагановичево време спроведена је најрадикалнија украјинизација и дерусификација становништва совјетске републике Украјине.

И после распада јеврејског СССР-а, феномен јеврејског фактора у транзиционој Украјини остао је и даље актуелан. После државног удара у фебруару 2014. године, који су организовале јудеомасонске САД-е (и на њега потрошиле 65 милиона долара - изјава конгресмена Рона Пола) и смене проруског председника Јануковича, председници нове независне државе Украјине не мањкају Јеврејима. 

По избору САД-а, на место украјинског председника долази Олександар Турчинов, коме је рођено презиме Коган, пореклом је Јеврејин. Уз Турчинова, на место премијера, постављен је Арсеније Јацењук, један од 50 најпознатијих Јевреја Украјине. У ову поставу власти САД-а су увеле и чувеног украјинског боксера Виталија Кличка по националности Јеврејина Етинзона, који је на крилима „украјинског патриотизма“ постао градоначелник Кијева. Нову пучистичку власт Украјине, САД и ЕУ су одмах признале као легитимну и демократску, са обећањем сваке врсте помоћи. Ускоро потом, председничку функцију од Турчинова преузима милијардер Порошенко, такође Јеврејин (рођено презиме његовог оца је Валцман), док је функцију премијера преузела Јулија Тимошенко која је по оцу Јерменка, а по мајци Јеврејка (Капителман). Актуелни председник Украјине содомита и комедијаш Зеленски по националности је такође Јеврејин. Списку Јевреја на власти у независној држави Украјини овде није крај, а ако се узму у обзир и украјински олигарси - тајкуни, сви до једног Јевреји, који имају огроман утицај на украјинске власти, списку заиста нема краја. 

Из списка јеврејских олигараха Украјине свакако би издвојили веома утицајног банкара-милијардера Игора Коломојског, од пучиста постављеног на место гувернера Дњепропетровске области. Коломојски је члан Одбора повереника Јеврејске општине Дњепропетровска, старешина Уједињене јеврејске заједнице Украјине, председник Европског савета јеврејских општина, председник Европске јеврејске уније и држављанин Израела. 2014. основао сопствене војне формације, батаљоне „Штурм“ и „Дњепар“ (а знатну финансијску подршку давао је батаљону Азов), у чији састав улази 6000 добро обучених војника. На месечном нивоу, на плате својим бојовницима троши 10 милона долара . Батаљони Коломојског се сматрају назлогласнијим војним формацијама који су починили бројне ратне злочине над војницима и цивилним становништвом ДНР и ЛНР. Током тзв. војних казнених операција, имао је обичај да за једног живог и здравог заробљеника ДНР, ЛРН плати 10.000 долара (можда због уносног бизниса трговине органима?).  

Сукоб

Из овога видимо да се на обе сукобљене, а сада и зараћене стране на власти налазе Јевреји.

Дугогодишња провоцирања, грађански рат између украјинских прозападних власти и незаштићених (про)руских побуњеника из источног дела Украјине над којима је вршен константан терор преко украјинске тзв. антитерористичке војне операције, као и све јаче затезање НАТО омче око РФ, резултирало је Путиновом ратним одговором Украјини. Који је, истини за вољу, требао уследити много раније, одмах након државног удара и од стране САД-а постављање марионатске власти у Кијеву, која је увела нечувене антируске законе и тиме испровоцирале крвави грађански рат.      

Као резултат покретања војне операције РФ у БСР Украјини, цео свет се сврстао на страну једних или других. Од држава се тражи да се недвосмислено определе да ли су за Украјину или РФ. „Међународна заједница“, скуп западних земаља које се налазе под тоталном јеврејском контролом, покренула је против РФ до сада незабележене пакете санкција, уз веома агресиван и претећи русофобни наратив кога прати захуктала пропагандна машинерија, која светско јавно мњење усмерава у жељеном правцу русофобије.  Пошто се ово питање поставља и нама, налазимо за сходно да се и ми о њему изјаснимо.

Бог није у сили, него у правди!

Наше виђење сукоба између РФ и БСР Украјине, који је ескалирао ратом, тиче се идеолошког аспекта, то јест, идеологија којих се држе сукобљене стране. Геополитички интереси и циљеви руског народа и руских земаља, који се, како смо већ објаснили, налазе под окупацијом неосовјетске РФ, нису примарни. А то стога, што се не остварују у корист националне историјске Русије, њеног ослобођења и препорода, већ насупрот томе, ради још снажнијег утврђења окупације, као што се то десило после Стаљинове победе у Дугом светском рату. 

Са друге стране, ако којим случајем РФ овај рат изгуби, доћи ће до тоталног понижења ионако већ пониженог руског народа и политичког преврата по сценарију Милошевић, Гадафи, Садам... Само што на месту Путиновог режима неће доћи руска национал-монархистичка власт, него ће се одиграти већ уиграни рутински процес окретања јудеомасонске медаље са реверса на аверс. Дакле, какав год исход био, да ли то био повратак Украјине у геополитичку орбиту РФ или пак, неуспех војне операције РФ и крах Путиновог режима, јеврејски непријатељски фактор ће по свему судећи једном за свагда утврдити своју геополитичку власт над тројединим руским народом и руским земљама.  

Суштина сагледавања овог сукоба и рата састоји се у томе да обе стране нису своје. Обе се налазе под непријатељском контролом и окупацијом. РФ се још увек није ослободила јудеобољшевичког јарма. Док са друге стране видимо БСР Украјину као марионетску државу јудеомасонских западних демо(но)кратија.

Још од појаве бољшевичке револуције с почетка 20. века, па све до деведесетих година, нама је познат феномен једне те исте јеврејске медеља која има своје лице и наличје, јудеомасонску западну капиталистичку либералну демократију и јудеобољшевички "источни" марксистичко-лењинистички комунизам. Сликовито речено, у питању су јеврејски банкари и јеврејски комесари, који златом и крвљу шире и утврђују јеврејски утицај и власт над целим светом, а којима се управља из једног центра, Синедриона сионских мудраца, на чијим се тајним заседањима саставља сценарио представе политичких преврата, револуција, криза, грађанских и пропагандних ратова, вештачки изазваних пандемија, међународних и светских сукоба и ратова из којих, увек Јевреји излазе као неприкосновени победници са максимално извученом користи за своје инферналне планове успостављања глобалне јудеократије.

Путинов рат, који је посредно објављен и Западу, само привидно садржи елементе борбе за геополитичке и националне интересе Русије и Руског народа, а самим тим и свих православних народа који се традиционално налазе под заштитом историјске Русије, јер РФ није само држава континуитета и правни наследник сатанократије СССР-а, већ је, што је настрашније, умногоме и идеолошки. И то у оном најгорем облику национал-бољшевизма коме је за време Другог светског рата прибегао Стаљин да би обмануо Русе, који су  у масовним предајама (у питању су милиони) Немцима и сврставању на страну нападача у борби против интернационалног (читај јеврејског) бољшевизма видели једину наду ослобођења отаџбине од дводеценијског пакла јудеобољшевичког терора. Стаљиново окретања руској националној симболици и традицији, попуштање прогона на цркву, преименовање рата који се водио за одбрану прве комунистичке државе на свету и комунистичке интернационале, у „Велики отаџбински рат“, био је само лукава демонска лаж у виду тактичког маневра који је трајао онолико колико је служио сврси.

Медаља Хероја: СССР, Руске Федерације и Украјине - сатански пентаграм

Стога, ми се не сврставамо ни на једну страну, већ са тугом посматрамо страдање и крвопролиће једног те истог РУС-ког народа Великоруса и Малоруса, исте крви и исте вере, за чију је вештачку поделу и завађење одговоран јеврејски фактор, који се држи старе империјалне максиме „divide et impera".

Као закључак навешћемо завештање светог Александра Невског: БОГ НИЈЕ У СИЛИ, НЕГО У ПРАВДИ! Заиста, без Божије правде која подразумева тотално уништење и најмањег трага совјетске сатанократије и јудеомасонске либералне демоНОкратије, не може се рачунати на Божији благослов и Божију помоћ, а самим тим и на обнову Руске православне Империје и Руског православног Света као свештеног Катехона, онога који задржава долазак и зацарење Антихриста.

А. С.

Повезани текстови: 

Сатански огањ као светиња Пунинове Русије ОВДЕ

Тумачење мистериозног слова "З" ОВДЕ

Убиство православног руског цара као припрема за долазак Антихриста ОВДЕ