НА ДАНАШЊИ ДАН ЈЕ ГИЉОТИНИРАН КРАЉ ЛУЈ ХVI

Револиционарна опседнутост слободом тзв. либерализмом, није подразумевала ослобођења људи од зла и извора свакога зла ђавола - слободу којом је Христос ослободио род људски (Гал.5,1), већ напротив, ослобођење од Христове слободе, коју либерали сматрају тиранијом; ослобођење од традиционалних ауторитета цркве и краља који су у симфонији власти хришћанске монархије чували вечне и апсолутне вредности, друштвене норме и етику хришћанске културе и цивилизације, спречавајући на тај начинм адску ерупцију васколиког злобесија.

У том контексту, веома је симболичан гест револуционара Шалијеа (Chalier) који, после гиљотинирања краља Луја XVI, јавно пред окупљеном разулареном гомилом, гази икону Господа Исуса Христа, са узвиком: „Није доста што је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“.
Паралеле између уништења монархије у Француској и Русији такође су врло очигледне. Као и свети цар мученик Николај Други, кога марксистички историчари тако радо називају тиранином, а који је у ствари био можда један од најнежнијих, најпобожнијих и набољих владара кога је Русија икада имала, краљ Луј XVI је такође био искрени хришћанин и превише нежан. Чак је и цинични Волтер, кум револуције, био принуђен да призна: „Све што је Луј XVI учинио од како је ступио на трон учинило га је драгим Французима.“ Енглези, вековни непријатељи Француза, такође су навелико говорили добро о Лују XVI. Интересантно је што су чак и најгоре од њихових новина, модерним језиком речено таблоиди, као што су “The English Spy” (Енглески Шпијун) и “The London Chronicle” (Лондонска Хроника) једино шта су могле да пронађу, као критику француског краља, нашли једноставност његове одеће (што са хришћанског становишта, наравно, може да се посматра као скромност и неприпадање духу овога света), а осим тога, за њега су могли само да кажу да је био „....религиозан, богобојажљив и интелигентан; да је имао ‘жељу да промовише опште добро’, што је било немогуће да му било ко оспори.“ Током његове владавине, његова главна особина била је милостивост према својим поданицима, некада чак и претерана. Не само да је давао огромне количине свог властитог богатства сиромашнима током времена глади (врло слично цару мученику Николају који је обично завршавао сваку фискалну годину без иједне рубље због своје милостиње), већ је такође у неколико наврата понудио потпуну амнестију побуњеничким групама. И заиста, многи поштени историчари се слажу да насупрот реторици револуционара који су позивали на свргавање тиранина, грешка краља Луја XVI није била његова наводна тиранија, већ чињеница да је он био њена сушта супротност. Да је само употребио своју апсолутну власт уместо што се сагињао пред вољом „народа“, можда би успео да спасе Француску од катастрофалног разарања. Ово је међутим тема за врло широку дебату у коју овде нећемо улазити.
21. јануара 1793. год., након суђења које је било ругање самој идеји правде, најхришћанскији краљ Француске Луј XVI од Бурбона усмрћен је на гиљотини. Његове последње речи су биле, „Умирем невин. Опраштам мојим непријатељима. Надам се да ће моја крв бити корисна Французима, да ће моја крв ублажити Божји гнев...“ Сличне речи и дух исказао је касније Свети Цар Мученик Николај, који је написао на дан своје абдикације: „Спреман сам да се одрекнем престола и живота ако сам ја препрека срећи домовине. Нема жртве коју не бих учинио за стварну корист Русије и њено спасење.“ Цар Николај ће горко зажалити своју абдикацију, као што је и краљ Луј XVI своју попустљивост и неодлучност, али обојица ће поћи у смрт са истом хришћанском храброшћу и чврстином. Упркос њиховим грешкама, не може се порећи да су ти хришћански владари имали исту јасну визију своје улоге Божијих помазаника на земљи, чија је дужност била да живе и умру за своју земљу, коју су потпуно испунили проливајући своју крв. Тела обојице ових краљева уништена су киселином, што је јасан доказ да су се краљоубице плашиле њихове духовне моћи. Њихове убице похарале су обе њихове земље у мору крви, глади, грађанском рату, геноциду и међународним ратовима, све у име „слободе“ и грађења „великог новог света“ и „светле будућности“ у којима Бог и Његова вечна правда више неће постојати.

Слава и част краљу Лују XVI !

Gloire, honneur, au roi Louis XVI !

PS
Три регицида којима су претходиле три револуције, три су кључна догађаја за разумевања истријских апокалиптичних догађаја и постепеног тријумфа сила таме (демонократије) чији је главни носиоц Јеврејски народ. Иза све три револуције као главни идеолози и финансијери стајали су Јевреји. Ове три кључне револуције свргле су аутократску хришчанску власт, укинуле антијеврејске законе, на такав начин спровевши еманципацију Јевреја и увеле демократију и парламентаразим.
1. Убиство енглеског краља Чарлса I, 30. 1. 1649.
2. Убиство француског краља Луја XVI, 21. 1. 1789.
3. Убиство руског цара Николај II, 17. 6. 1918.