ЗАПАДЊАЦИ И СЛАВЈАНОФИЛИ

Крајем 18. и почетком 19. века, међу руском елитом су се јавиле две културолошке струје. Прва су били тзв. "западњаци", а значајне фигуре овог покрета били су Чадајев, Херцен, Бјељински, Черњишевски, Доброљубов, Писарев. Почели су немачким идеализмом, да би под утицајем филозофије Фејербаха (није Бог саздао човека, него је човек саздао Бога), прешли на антрополошку тачку гледишта.

Као и друга страна, трудили су се да определе улогу руског народа међу народима Европе.
Нису сматрали да су Руси посебан народ, него просто народ који се одлепио од западне културе, заостао, недорастао до кутурног нивоа западних народа, да Русија нема било шта својеобразно да допринесе култури запада, и да је запад јединствена оријентација - идеал - за развој руског друштва. 
Како је у то време на западу владао нихилистички однос према религији, и они су се ка својој религији односили нихилистички. Сматрали су Православље домородачким, кљастим, бескултурним и бесмисленим, нечим са чиме се треба само борити.
Код њих је потпуно одсуствовало осећање религије. Стога је атеизам, који је почетком 19. века био углавном прикривен, све више излазио на површину, да би на крају постао јасним знамењем те епохе. 60-те године 19. века у Русији су биле године нихилизма.
Ако се погледају биографије Светитеља Игњатија Брајчанинова док се учио на техничком факултету, или А. С. Хомјакова док се учио и кад је био у војсци, стиче се утисак каква је атмосфера царевала у тим срединама. Ретко се сретао религиозан официр. Над Хомјаковом су се смејали што је држао постове, чудили су се што високи аристократа (Брјанчанинов) иде у Цркву.
Као одговор на овај покрет јављају се "славјанофили". Овај су им назив наденули противници са циљем подсмеха, али како се све у овом свету мења, ово је постао добар и здрав термин, који је људима који су дошли после говорио о многоме озбиљном и дубоком.
Покрет славјанофила су чинили, пре свега, А. С. Хомјаков и И. В. Кирејевски, а потом њихови млађи другови - Кошељов, Самарин и браћа Иван и Константин Аксакови.

У атмосфери секуларизације и прозападњаштва која је владала Русијом још с времена Петра Првог, где је све што је руско или народно гледано с висока, појављује се славјанофилски покрет, конципиран као покрет за постројење нове културе, новог политичког и друштвеног живота, где се под културом подразумевала и философија, и религија, и уметност, и наука.
Главно упориште њиховог програма је био однос према Православљу као основи изградње културе у Русији, и не само Русији – сматрали су да Православље може дати најпозитивнији утицај и на културу других народа.
Ако би се њихов програм могао свести на три речи које чине његово језгро, то би биле: Православље, самодержавље и народност.
Увидели су још тада (прва половина 19. века!) да републиканско, тј. демократско државно устројство иде у пакету са закулисним радњама партијске борбе за своје интересе, где су интереси народа и државе често, ако не сасвим пренебрегавани, оно одлазили у други план, видели су поткупљивање, махинације и нечасност, и да као резултат тога често на власт избија не најбољи, а најлукавији човек, и да то лукавство често искључује поштење. Зато су сматрали да је монархија - самодржавље најбољи облик друштвеног уређења – монарх је владалац свега, те стога непоткупљив.
Упркос томе, нису идеализовали саме личности монарха, и нико није тако оштро критиковао Петра Првог као славјанофили (док су га западњаци, иначе репубиканци, здушно бранили!).
Указујући на неспособност савремених родитеља (и даље прва половина 19. века) да изађу на крај са дететом јединчетом, узимали су за идеал друштва старе руске заједнице, општине (общины), где су породице имала по 15-оро деце, а одговорност подизања деце делила је цела општина. Тада је још било живо сећање на чисти живот у оваквим општинама – како се празновало, како се певало (увек се на рад ишло с песмом).
Требало је прилично храбрости да се оваква концепција представи тадашњем руском друштву. Кад су први пут јавно говорили о својим идејама, засути су хохотом и погрдама...
За разлику од руса западњака, који ништа своје и оригинално нису дали (све су им идеје биле преписане са запада), славјанофили су Русији и православном богословљу дали јако много, нарочито на пољу аполгетике.
Сам А. С. Хомјаков је својим учењем о Цркви решио цео низ богословских проблема.
Од руских мислилаца, нико није дао такав допринос православном богословљу као славјанофили, особито у области еклисиологије.

Међу јерарсима Руске Цркве најистакнутији славјанофил био је митрополит Антоније Храповицки.