ОРГАНСКО СХВАТАЊЕ И МОНАРХИЈА ПО ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ

Органско схватање инсистира на значају породице за монархију, јер је она прва и права монархија, пошто монархистичка тријада обухвата, поред породице, још и два стуба: Бог на коме се заснива монархизам и монарх без кога нема органског јединства народа. Заправо, у монархији, народ није ништа друго до једна јака, снажна и сложна домаћинска породица чија је глава – монарх – краљ домаћин. Али, како напомиње отац Митрофан Хиландарац, домаћинство и саборност треба да постану основе државно-народног и духовног препорода: „Први принцип је представљао вертикалу: Бог – домаћин васионе; Монарх – домаћин у држави; отац – домаћин у дому... Други принцип је хоризонтала која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима... У саборности важи начело: „У истом јединство; у различитом слобода; у свему пак љубав.“

Монархија схвата народ и суштински и формално као једну велику породицу у којој је монарх или краљ, отац свих њених чланова „Онда, а то је каткад могуће, кад монарх заборави да је родитељ свију, престаје породични дух у народу, дух међусобног поверења, љубави, топлине и солидарности, а на његово место долази, или дух тираније или раслабљености, у коме води коло партијска обест. У том случају монарх постаје диктатор, тиранин – или лутка – играчка“.

Мистични карактер православне монархије (православног монархизма) заснива се на схватању да док год у свету буде постојала православна монархија: „монархија у којој владар није лутка у партијско-парламентарној борби за власт, него истински Отац народно-државног дома, дотле зло неће моћи да буде озакоњено, нити ће непријатељи Христови у коначном смислу преузети контролу над човечанством да би себи на чело поставило последњег међу овим безаконицима, наопаког господара у лажи и злу уједињене планете – антихриста“ односно, излаз за православне народе је у поретку православне саборне сталешке монархије.

О овом виду монархистичке идеје и могуће историјске реалности, Љотић је оставио више записа који сведоче о његовом истинском схватању монархизма. Љотић подсећа Србе да кад год су имали Краља, имали су и државу, а када га нису имали били су робови и зато је за Домаћина наш народ био и остао: „Отуда је за Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу“. У писму Краљу Петру II, из окупиране Србије, датираном од 10. априла 1942. године, Љотић вели и то да борба са комунизмом „дозволила нам је, да поставимо јасно ознаке српског националистичког пута: Бог, Краљ, Домаћин, читав духовни, политички и социјални српски домаћински систем, као закон живота нашег народа с једне, а против теза комунистичкој борби с друге стране, борби против Бога, против Краља, против Домаћина. Ми смо знали да се национализам не слаже са окупацијом. Али, окупација није наш грех, а јесте наш крст и наше бреме. Окупацију су скривали они који су неразмишљено извршили 27. март – пуч – а затим му неразмишљено дали спољно-политичку боју...

Љотић ово пише у доба када, како каже „на нашем унутрашњем плану, дакле, врши се органско разбијање народа у питању најосетљивијем, у питању краља, који служи као сигурна застава јединства народног“, надовезујући се на више предратних размишљања о суштини монархије и монархизма. Тако Љотић у једном писму Краљу Александру Карађорђевићу, послатом из Смедерева, 13. октобра 1922. године, (први пут објављеном захваљујући мр Гојку Маловићу, у „Новој Искри“, бр. 28, од марта 1996. године) вели да је тадашњи монархијски облик „у смртној опасности и да му опасност не долази од спољних непријатеља, већ од начина на који Ви, Величанство, реагирате на прилике и неприлике око Себе...“ из сасвим простог разлога: „Имам интимно убеђење да у монархијама, у којима је монархијски принцип достојно заступљен, ма како велике биле унутрашње и спољне неприлике, све на крају крајева буде добро. Јер монархије су баш у томе и боље од других облика државне управе што у свом принципу носе клицу своје опширности: оне су засноване на јуначким способностима једне породице, која је наслеђем заинтересована да се о неограниченом бољитку државе стара“. Управо ова домаћинска дужност огледала се, како је записано у писму Кнезу – намеснику Павлу Карађорђевићу (датираном 30. августа 1940. године) у очувању духовне самосвојности; у спречавању разврежења зла, порока, лењости, расула, расипања, непоштења; у помагању развића добрих, честитих, верних, радних, јуначких и нераспикућанских снага; у помагању одбрамбене снаге; у решавању свију свакодневних проблема које живот доноси заједници. У супротном пише Љотић, осети ли се код појединих од ових дужности „а тим преко код свију, да домаћин није хтео, смео или могао да дужности одговара, долази као последица веровања да је заједница као без домаћина, и да онај који ту дужност врши, ма са ког разлога, није на висини своје улоге. Одатле губитак угледа, а власт без угледа слаби“.

Овде уочавамо и још једну димензију Љотићевог виђења монархије – саборне и патријархално-домаћинске утемељене на принципу једноначалија – владавине једног Оца у име добра читаве породице: „И поштовања такође. Породица је поштовала свога Оца, све породице поштовале су Краља, Оца народног, а сви они Бога Оца на небу. Поштовањем хијерархије тајко је обезбеђен ред у целој згради друштвеног живота. Тиме је осигурана безбедност живота заједнице пред налетима спољних опасности сваке врсте и симфонија (сагласје) Цркве и Државе, у који је још Свети Сава уградио у колективни дух српског народа“.

Уградивши средином 30-тих година у Основна начела и смернице ЈНП „Збор“ и став о неприкосновености Краља у смислу: „Свака власт у држави мора бити потпуна и отворена. Иста таква биће и његова одговорност. Само је Краљ неприкосновен“, Љотић истиче активизам владаоца који је предодређен да руководи догађајима: „Краљ је неприкосновен, али у ствари није неодговоран. Њему нико ништа правно не може, али Краљ одговара историјски, а и фактички... кад постоји Краљ, онда он мора сам поправљати своје политичке грешке, сваки покушај поправљања политике од других лица, иако монархистички настројених, уствари је слабљење монархије. То, разуме се не мора бити још и више од слабљења, али то је довољно“. У том смислу, у вртлогу грађанског рата у Србији већ 1944. године, када постаје очигледно да комунисти уз подршку великих сила, пре свега СССР-а и Енглеске, de facto, детронизирају Петра II Карађорђевића и уставну парламентарну монархију у Југославији, Љотић се поново враћа овом проблему, истичући да Срби нису везани као народ, за једну личност, већ за један принцип – „Краљ наш, то је застава јединства и слободе наше“, уз снажну ограду према политикантском приступу грађанских политичара окружених око монарха у Лондону: „Краљу смо верни, али по законима који су потписали његови ПРЕЦИ, а на које је и он положио заклетву. Краљу се дугује послушност кад је у својој земљи и на свом престолу, а кад је у иностранству, ни не знамо шта он зна о својој земљи, а још мање под каквим условима он издаје своје заповести и наређења“.

Др. Драган Суботић, „Љотић и Васиљевић о органској сталешкој држави“.