НОВИ СВЕТСКИ НИХИЛИСТИЧКИ ПОРЕДАК

 

"Монархија – то је владавина, успостављена од Бога, усмерена, у крајњем смислу, на други свет, владавина која учи Хришћанској Истини и којој је основна намена спасење душа; нихилистичка власт, којој, како ћемо видети, највише одговара назив Анархија, јесте владавина коју су установили људи, оријентисана искључиво на овај свет, владавина у којој нема никаквог вишег циља, осим земаљске среће." 
Јеромонах Серафим Роуз

Ипак, за сада нећемо морати да се бавимо далеком будућношћу, то јест, завршетком Револуције; између Револуције Уништења и земаљског раја лежи прелазни период, познат у марксистичком учењу као „диктатура пролетеријата“. На тој етапи можемо да се упознамо са другом, „конструктивном“ функцијом насиља. Нихилистичка совјетска власт најнемилосрдније и најсистематичније је стремила развитку те етапе, али су управо исти тај посао обављали и реалисти слободног света, потпуно успевајући у преобраћању и „упрошћавању“ Хришћанске традиције у системе који промовишу светски „прогрес“.

Совјетски и западни реалисти имају идентичан идеал, само што они први њему стреме са простодушном ревношћу, а други спонтаније и спорадичније, не увек непосредно кроз политику својих влада, али уз њихов подстицај, ослањајући се више на индивидуалну иницијативу и амбиције. Нихилисти свугде предвиђају потпуно „нови поредак“, кога ће у целости изградити људи „ослобођени“ од Божијег јарма, на рушевинама Старог Поретка, чије су основе биле Божанске. Револуција Нихилизма, вољно или невољно, бива прихваћена; трудом делатника у свим областима са обе стране „Гвоздене Завесе“ уздиже се ново, чисто човечанско царство, у којем његове апологете виде „нову земљу“, несањану у претходним епохама, земљу тотално искориштену, контролисану и организовану ради човека и против истинског Бога.

Нема места, безбедног од надирања империје овог нихилизма; свуда се људи који се, не знајући томе разлога или о њему само мутно нагађајући, грозничаво труде да наставе дело „прогреса“. У слободном свету horror vacui (страх од празнине) је, вероватно, главни разлог који наводи људе на такву грозничаву делатност, која обећава заборав духовне празнине што прати све овоземаљско; у комунистичком свету још увек велику улогу игра мржња према стварним и измишљеним непријатељима, али првенствено према Богу, Којег је „свргнула“ са Престола њихова Револуција, мржња која их инспирише да прекрајају цели свет упркос Њему.

И у једном и у другом случају, свет који покушавају да изграде људи без Бога, хладан је и нечовечан; то је свет, у којем су свуда организација и продуктивност, а нигде љубав и поштовање. Стерилна „чистоћа“ и „функционализам“ савремене архитектуре су типичан израз таквог света; исти тај дух присутан је и у болести тоталног планирања, например, „контроле рађања“, у експериментима усмереним на контролу генетског наслеђивања, контролу свести, у „држави благостања“. Неке одбране таквих идеја опасно су блиске чудној врсти луцидног лудила, у којем тачност појединости и метода нема никакве везе са поражавајућом безосећајношћу нечовечног циља којем оне служе.

Нихилистичка „организација“ – тотална трансформација земље и друштва помоћу машина, модерне архитектуре и дизајна и нехумане философије „хуманог инжењеринга“ која их прати – представља последицу неумешне примене индустријализма и технологије, носилаца световности који, неконтролисани, морају да заврше тиранијом. Овде видимо примену у пракси оне етапе развоја философије, које смо се дотакли у I глави: трансформацију истине у власт. Оно што изгледа безазлено у философском прагматизму и скептицизму, сасвим другачије се испољава код оних који планирају нашу данашњицу. Јер, ако нема истине (“Нема истине, нема вредности, нема апсолутног стања”, Фридрих Ниче), власт не зна ни за какве границе, осим оних које јој намеће средина у којој дејствује, или друга, од ње јача власт, која јој се супротставља. Власт савремених „планера“ ће своје природне границе наћи, ако јој се ништа не супротстави, тек у режиму тоталне организације.

Такав је, заиста, био сан Лењинов: пре него што „диктатура пролетеријата“ достигне свој циљ, „цело друштво ће бити једна канцеларија и једна фабрика, са једнаким радом и једнаком платом“.(1)

У нихилистичкој „новој земљи“ сва људска енергија мора бити посвећена овоземаљским бригама; сво човеково окружење и сваки објекат у њему мора служити циљу „производње“ и подсећати човека да његова срећа лежи једино у овом свету; то јест, мора бити успостављен апсолутни деспотизам световности. Такав вештачки свет, уздигнут људима који су „одстранили“ последње остатке Божанског утицаја у свету и последње трагове вере у људима, обећава да ће бити тако свеобухватан и свеприсутан, да човек неће моћи ни да види, ни да замисли, па чак ни да се нада било чему изван тог света. Са нихилистичке тачке гледишта, то ће бити свет савршеног „реализма“ и потпуног „ослобођења“; у стварности, биће то највећа и најефикаснија робијашница, која је икада била позната људима, из које се – по тачним Лењиновим речима – „ни на који начин неће моћи изаћи, од које се никуда неће моћи денути“.(2)
Власт света, којој нихилисти верују, као што Хришћани верују Богу, никада неће моћи да ослобађа, она само поробљава. Само Христос, Који је „победио свет“(3), ослобађа од те власти, ослобађа чак и тада, када она постаје практично апсолутна.

Јеромонах Серафим Роуз, одломак из опширнијег дела - “Нихилизам”, САД, 1962.

(1) Држава и револуција, В.И. Лењин

(2) Ibid

(3) "Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост, али не бојте се, ја сам победио свет." Јеванђеље по Јовану, гл. 16:33.