НАЈДАНОВИЋЕВЕ АНТИМАСОНСКЕ ТЕЗЕ

Рекламни плакат за антимасонску изложбу, Недићева Србија, 1941.

Масонство прокламује начело апсолутне „либералне“ демократије. Греси те и такве демократије јесу: самовоља империјализма и шовинизма, капитализам, пролетеризација човечанства, политичко-народни и грађански ратови. Једном речју: општа неједнакост, опште небратство, опште ропство. Утопијски хуманизам, празан обликом и садржином, морао се исчаурити у антихуманизам, под чијим јармом грца данас човечантсво.

Масонство је најбезидејнији интернационализам. Зато он, као сваки интернационализам, брише у својој мисли и поступку ентитет народа. Масонство се и мора борити против народности, и то против онога што је најбитније и најживотније у народу.  Јер то по правилу не улази у фиктивни, космополитски, механички колектив масонства. Пошто је сваки народ, као првостварност, основни постулат човечанства, масонство је јадна од највећих противчовечанских установа.

Масонство је религија. Оно признаје „великог неимара светова“. Оно има свој култ и симболику. Оно има своје цркве (ложе) и езотерику (disciplina arcana). Оно има своје свештенство и архијереје („велики мајстор“). Оно дели човечанство на два огромна табора: на посвећене и профане. По томе се масонство јавља у свету и као „вера“ и као „црква“. Због тог свог религиозног момента оно и војује против свих осталих вера у свету, импутирајући им клерикализам. Због те ревности и суревњивости оно се у свим датим срединама манифестује и као секташтво, и као прозелитизам, и као фанатизам. Али, како је материјалистичко-механички рационализам векова осушио првобитне религиозне импулсе масонства, оно је данас и мост сваког изразитог, активног атеизма. Утолико пре што општност и магловитост верско-масонских појмова уништава, потпуно, и коренито сваку праву и чисту религиозност.

Масонство је фашизам по свом организаторном и спољашњем начелу. Фашизам, иако се масонство бори против фашизма. Унутрашња хијерархија завршава се вођом, који – што није случај са панданом у другим покретима – има санкросанктни и теократски значај: масонска мистика (боље рећи окултизам)  види у великом мајстору владара и првосвештеника масонске државе. Споља, према профаном свету, према многим – премногима, масонски клерикални супериоризам представља непосредно „вођство“. Из ове тежње предоминацијом у свету развија се масонско „самодржавље“ – двокраки егоизам за превлашћу и подвлашћу. Себичност ову „фашистичку“ сваки је народ на својој кожи оштро искусио.

Масонство је комунизам. Иако је оно нека врста клана по друштвеној изолованости, и нека врста плутократског племства по социјално-економском квалитету својих чланова (претежно богата биржоазија и имућна бирократија), и нека врста друштвене аристократије по властитом свом уображењу, ипак је оно, због сукоба са свим органским хијерархијама друштва, створила и своју мржњу, и своју класну свест, и свој механички колектив и своју дестриктивно-ревплуционарну психу. Отуда се све тенденције рушења гомила и радо и лако везују за револуционарни-нихилистички патос масонског слободарства.

Масонство је држава у држави, и то држава која своју масонско-крунисану главу има ван државе. Историја нам је показала да је масонски апсолутистички етатизам радио директно против народно-државне стварности. Народна воља, условљена структуром народног бића, посебним назначењем, изузетним историјским процесом, готово никад није ишла – нити је могла ићи – са интернационално-масонском вољом, често стилизованом и предодређеном из инородне и одродне стихије. У том сукобу диспаратних воља – народно-словенске и међународно-масонске у датом случају – може доћи, као што је досад на другим странама долазило – до катастрофалних сукоба.

Масонство је, поред свега и изнад свега, најтрагичнија комедија. У тежњи да обухвати све оно, уствари ништа није ухватило. Концетрисана осећања и идеје имају свој смисао, и снагу, и оправдање. Зато је масонство својим разливеним сливовима, својим баснословним деконцентратима, примило све парадоске и антиномије овога света. Оно је хтело да буде разум света, а испало је највећи галиматијас. Оно је хтело да буде светска правда, а испало је највећа неправда. Оно је хтело да постане благослов човечанства, а постало је проклетство народа. У „вавилонској кули“ човечанства успело је, истина, да постане – „велики мајстор“. Али велики мајстор пометње.

Др. Димитрије Најдановић, Хришћанска мисао, 1937.

(Текст посвећен г. Н. Бартуловићу, уреднику Јавности)

Прочитајте још од Најдановића: НАРОДНИ ВЕЛИКАН и НАША БОРБА