МАЈСКИ РЕГИЦИД, 29. МАЈ / 11. ЈУН, 1903. - ДАН СВЕНАРОДНОГ ПОКАЈАЊА

 

КРАЉ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ

Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. Био је први владар нововековне Србије који је рођењем постао престолонаследник. Српски краљевић добио је име по свом куму, руском цару Александру II. 

Његово срећно детињство прекинуо је развод родитеља. Ипак, као престолонаследник стекао је обимно енциклопедијско образовање, какво до тада није било приуштено ниједном нововековном српском владару. Наставни план за краља Александра, по очевом захтеву, израдио је министар просвете хасбуршке монархије по моделу образовања краљевске деце уз додатак изучавања српске историје, православног богословља и руског самодржавља.

6. Марта 1889. године краљ Милан је, неочекивано, услед непрестаних трвења са продемократским (читај, антимонархистичким) политичким партијама и после четири покушаја атентата, издао декларацију којом се одриче престола у корист сина, у којој је позвао народ на верност новом краљу Александру I.

На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, над тринаестогодишњим краљем Александром, у цркви манастира Жиче, извршена је света тајна владарског миропомазања од стране митрополита Михаила, који је том приликом између осталог рекао:

„Свети Сава, који је овде миропомазао и крунисао Краља српског Немањића, брата својега, нека благослови и Твој улазак у седмовратну Жичу и твоје миропомазање, преко којега ћe cићи и на Тебе небесни благослов. И дај Бoжe да небесни благослов, Божја благодат освешта Твоје помисли, твоја осећања и твоја делања и укрепи и помогне Твојему развићу телесном и умном на радост свете цркве, на срећy мајке Србије и народа српског, на утеху Твојих родитеља и на славу Дома Обреновића.“

Млади краљ се од ступања на престо суочио са непоштовањем политичких партија како према њему тако и према монархијском поретку. У државним новинама "Српске новине" он је објавио саопштење у којем је нагласио два основна државна начела: начело монархизма, које захтева да се права круне „одрже недирнута“, и интерес државе, који неизоставно захтева да се партијске страсти смире. Таква интерпретација државне политике убрзо је постала саставни део Александровог политичког програма, а његова искрена служба држави и народу подразумевала је одлучну борбу против, у то време, разбуктаних либералних политичких чинилаца чији је главни циљ био рушење управо ових, краљем Александром задатих монархистичких постулата.

Краљ је тражио да се служи држави и Престолу без двоумљења. Државни програм и начела краља Александра подразумевала су потпуни ред у земљи који је константно нарушавала страначка борба, и најстрожу законитост и страначку беспристрасност при вршењу јавних послова. Тражио је дисциплину и послушност чиновника кроз оданост краљу, под чијим врховним надзором и у чије име се врше сви државни послови. Државне интересе краљ Александар је поистовећивао са монархистичким начелом, док је могућност завођење реда и рада видео само у нестраначкој влади.

Краљ је већ на самом почетку своје владавине показао за његов узраст невероватну политичку зрелост. Схватио је да се ред и мир у земљи могу остварити само самодржавном доктрином власти. Био је свестан опасности антимонархистичких либералних реформи које су фанатично заступале све политичке партије. Увиђао је да парламентарне трзавице и партијска корупција уништавају државу и друштво и да је страничарење довело земљу на руб пропасти. 

Тражећи излаз из оваквог очајног стања државе, извршио неколико државних удара које, из савременог монархистичко-политиколошког угла, можемо окарактерисати као надасве промућуран и оправдан облик контрареволуционарних мера. Први пут, 1/13. априла 1893. године, као седамнаестогодишњак прогласио је себе пунолетним и присилио намесништво и владу на одступање. Годину дана касније, у другом државном удару 9/21. маја 1894, укинуо је дотадашњи либерални Устав (Радикалски устав из 1888. - у то време најслободоумнији устав на свету) и вратио ауторитарни Устав из 1869. У трећем, 7/19. октобра 1897. највише се приближио монархистичкој доктрини самодржавља. Вратио је значајну суверену власт Круни, власт политичјих партија је неутралисао, а разуздану либералну штампу подвргнуо је државној контроли. 

Овим државним ударима хтео је да успостави дириговану привреду. Имао је намеру да у потпуности укине економски либерализам у којем је видео ропство страном капиталу и кочницу за даљи развој домаћег крупног пословања, а којем су више одговарале повластице добијене од државе. Такође, схватио је да домаћој економији одговара строг и дугорочан ред и политичка стабилност без страначког трвења и партијске корупције. 

Реформом судства хтео је да спречи тако штетну судску пристрасност према антимонархистичком елементу јер су првостепени и касационаи судови ослобађали очигледне кривце, револуционаре, демократско - либералне политичаре, уреднике и власнике либералних новина који су ширили демократске и либералне идеје, немир, клевете и гласине.

Стога, ови државни удари нису били хир арогантног незрелог краља, какао је тада и сада представљена његова политичка делатност, већ мудра политика великог државника за остварење монархистичке доктрине, која подразумева ликвидацију парламентаризма и увођење радикалних реформи, на привредном, војном и просветном пољу, а које су могле у потпуности бити остварене само силом краљеве извршне власти.

Он се у томе донекле ослањао на тадашњи тренд у Европи где се на власт враћала владавина деснице уз појачани државни централизам. Његов Октобарски програм, од 11/23. октобра 1897. по коме Србија треба да се развија без трзавица и политичких борби био је величанствени покушај препорода српске државе.

Краљ Александар је управо због свог тврдокорног монархизма трпео велике нападе српских политчких елита и медија поседнутих револуцинарним либерализмом, те је у једном тренутку, 1901. године, подлегавши притисцима, наивно приступио давању већих слобода. Но, убрзо је схватио да се попуштањем либералима ситуација у држави рапидно погоршава. Због тога је прибегао последњем државном удару, после кога је убрзо убијен.

Краљ Александар је био изузетно мудар аутократски владар који је сматрао да је парламентаризам и партијашење велико зло по државу и нацију. Увек је понављао да неће никада пристати да буде владар који само „фигурише“. Тежио је ка томе да себи обезбеди сва права и прерогативе који су потребни владару једне истинске монархије. Уставне, парламентарне, демократске и републиканске тенденције већине тадашње интелигенције, која мисли другачије од народа, сматрао је болешћу која се мора лечити. Баш та републикански настројена интелигенција била је spiritus movens климе која је припремала мајску револуцију и крвави регицид.

Краљ Александар није волео да га се људи плаше, већ да га поштују и да су му одани из монархистичких убеђења. Он се свим силама трудио да успостави добре непосредне односе са народом. Према државним функционерима и официрима, који му нису сви били у потпуности одани, а међу њима је било и отворене опозиције, увек је био отворен и предусретљив. Његов долазак на власт обележио је акт амнестирања свих политичких затвореника, укључујући ту и саме учеснике атентата на његовог оца краља Милана. Овакав његов став многи су сматрали као његову слабост. Такав попустљив, мирољубив, хришћански милосрдан и прилично наиван однос према личним, династичким и непријатељима монархије коштао га је главе, слома монархијског поретка као и нестанка целе династије.

Краљ Александар је за разлику од свога оца краља Милана био у традиционалном смислу породичан човек, веран својој супрузи. Био је православни Србин од малена задојен светосавским династичко-народним предањем. Оно што га је издвајало изнад просечне побожности била је, од најранијег узраста брижљиво негована свест, да он није прост владар, већ помазаник Божији чија власт проистиче од Бога и из Цркве.

КРАЉЕВА ЖЕНИДБА

Када је сазрело време за женидбу младог краља Србије, отпочели су преговори са разним европским и балканским краљевинама о могућности избора будуће краљице Србије.

Обреновићи су били нова династија, поникла током устанка из народа и самим тим се на лествици европских династија нису високо котирали. Из Европе су стизале понуде само за принцезе из другоразредних владарских породица, које за Краљевину Србију нису биле повољне. Било је предлога да се млади краљ ожени кћерком црногорског кнеза, за шта краљев отац није хтео ни да чује. Размишљало се о браку са грчком принцезом Маријом, која се у међувремену удала за руског великог кнеза Ђорђа.

Док се избор краља Милана за синовљеву невесту кретао око аустријско-немачких принцеза, а који је био тешко остварив јер се захтевало да будућа краљица Србије као и њено женско потомство задржи своју католичку или протестантску веру, краљица мајка се залагала за снају из Русије, на шта је Русија негативно одговорила због проаустријског става краља Милана.

У крајњој неизвесности избора невесте, краљ је дочекао своју двадесету годину, а то је доб када се краљ већ треба женити. То није било само династичко већ и првостепено државно питање. У сред трзавица тражења невесте за младога краља, ишчекивања, понуда и разочарења, млади краљ се на двору своје мајке спријатељио са врло пријатном и љупком дворском дамом Драгом. Из овог пријатељства букнула је нераскидива љубав на основу које је млади краљ самостално донео непоколебиву одлуку да се њоме ожени.

На вест о намери младог краља да за невесту узме дворску даму из породице Луњевица, наишла је на оштро негодовање оног дела чланова владе, политичара и официра који су и без тога били краљева непомирљива опозиција. Такође, неслагање са оваквим избором невесте дошло је и од родитеља, краља Милана и краљице Наталије. 

Ипак, постојао је и не мали број утицајних људи и официра који је овакав избор одушевљено поздравио. Подршка за избор невесте стигла је и из царске Русије, а млади краљ за своју женидбу добио је благослов и од цркве.

Све ово разни историчари и писци мемоара из тог доба прећуткују, представљајући како су готови сви савременици били против краљеве женидбе са православном Српкињом и како је то наводно био главни узрок незадовољства који је резултирао краљеубиством, а при томе се намерно изоставља чињеница да је супруга књаза Милоша Великог била Српкиња, кнегиња Љубица Вукомановић, а супруга краља Николе I Петровића, Српкиња, краљица Милена Вукотић, и да им због тога нико ништа није замерао.

Уз то, прелиставајући штампу из тог периода тражења невесте за младог краља приметне су честе критике и на рачун женидбе са иноверном странкињом. Сетимо се само колики је отпор у јавности имао кнез Михаило у вези његовог брака са Мађарицом кнегињом Јулијом Хуњади. Па ни избор невесте краља Милана у лику Наталије Кешко (руско-молдавског порекла) није наишао на одобравање јавности.

Са друге стране у ондашњој штампи можемо наћи извештаје да је Београд са одушевљењем прихватио краљеву изабраницу Драгу. Бакљада и весеље какво се у Београду не памти, организовани у част краљеве веридбе то доказују, јер је у њој узело учешће више хиљада Београђана, што је овој манифестација дало општенародни карактер.

О краљевој изабраници позитивно су се изјашњавали готово све утицајније дипломате у Краљевини Србији. Они су извештавали да је краљева изабраница Драга добро примана у свим отменим дипломатским круговима престонице, те да јој посете узвраћају све дипломате, генералати, министри и више чиновништво.   

Подршку за брак са Драгом, краљ Александар је добио од руског цара Николаја II Романова који је чак постао венчани кум краљу Александру и краљици Драги. Признање и честитке за венчање краљевског пара стигла су од аустријског кајзера Франца Јосифа и немачког кајзера Вилхема. Царско кумство и подршке најутицајнијих европских владара значиле су одобрење за одустајање од конвенционалности у избору краљеве веренице (морганатски брак), које нису повукле за собом последице по углед српског владарског дома и по међународни положај државе.

Замисао краља Александра да за српску краљицу узме православну Српкињу била је визионарска, јер је такву идеју, касније у свом „Жичком уставу“, изложио и свети владика Николај: „Краљ се мора оженити православном Српкињом.“

КРАЉИЦА СРБИЈЕ ДРАГА ОБРЕНОВИЋ

Аристократија Краљевине Србије води порекло од сеоских кнежева устаничке Србије. Из села су изникле и династије Обреновић и Карађорђевић. За време Турске владавине, све становништво Србије, изузев Јевреја, Цинцара и Турака долазило је са села. Издвајање нове аристократије из сеоског становништва почело је крајем 18. и почетком 19. века. Међусобним повезивањем ових породица створена је виша друштвена класа у ослобођеној Србији.

Драга Луњевица по оваквој новој класној расподели српског друштва није била обична грађанка или сељанка, потицала је из племените и угледне, са књазом Милошем Великим побратимске породице Луњевице, и кнежевско-војводске породице Чарапића. Дакле, њено народно аристократско порекло давало јој је право да буде краљевска невеста народне династије, а самим тим, склопљени брак између госпође Драге и краља Алаксандра није био морганатски.

По завршетку основне школе отац ју је уписао у, за оно време најпрестижнију женску вишу школу, Виши женски завод у Београду, где је четири године учила веронауку, историју, музичко образовање (савршено је свирала клавир), немачки и француски језик.

У први брак Драга је ушла против своје воље, из патријархалне послушности према своме оцу. Са 17 година венчала се са инжењером Светозаром Машином. После три године, по упокојењу мужа, остала је удовица.

По повратку у породични дом, пошто су се родитељи упокојили, била је принуђена да сама издржава млађу браћу и сестре. Бавила се превођењем и новинарством. Била је један од главних аутора часописа Домаћица, који је излазио под покровитељством краљице Наталије.

За овај период њеног живота везују се гласине о њеном тобожњем неморалу. У вези тога, мора се узети у обзир да је у тадашњој, још увек патријархалној Србији, сматрано да се жена не треба бавити пословима какво је било новинарство. Чаршијска оговарања су јој замерала што се у јавности кретала „без заштитника“ и што је била  „исувише отворена и комуникативна“. Због своје интелектуалне и физичке привлачности као и префињених манира мушкарци су је примећивали, те су због тога жене биле завидне и љубоморне. 

ЊКВ Краљица Србије Драга

Ситна чаршијска кулоарска оговарања интезивирана су од стране либералних политичара, револуционара и новинара тек када је Драга постала изабраница младог краља. Оговарања су прерасла у прљаву клеветничку кампању великих размера. По правилу, такве кампање увек су биле увертира у револуцију. Револуција их пушта у народ ради каљања угледа краља, краљице или краљевске породице како би се поколебала љубав и оданост њихових поданика. 

Поређења ради, навешћемо два примера револуционарне клеветничке кампање који су претходили Француској и Октобарској револуцији. Француску краљицу Марију Антоанету, супругу последњег самодржавног француског краља Луја XVI, револуционарна пропаганда засула је бесомучним клеветама, карактеришући је као жену лаког морала, расипницу и коцкара; говорило се да је нероткиња јер све до седме године брака није родила децу, а којих је касније родила четворо. Лажно је оптужена за разне афере (афера огрлица); лажно јој је приписана изјава поводом једне несташице хлеба у Паризу: "ако немају хлеба, нека једу колаче" итд. Кроз сличан третман прошла је и царица Александра, супруга последњег руског цара Николаја II Романова. Такође је клеветана за расипништво, да не може да роди престолонаследника, кога је после четири ћерке ипак на крају родила; да је страни агент и издајник Русије, да је у блудној вези са Распућином итд. Истини за вољу, обе ове жене биле су сушта супротност ових гнусних клевата. То су биле часне, мудре супруге савладарке које је одликовала висока моралност, скромност, неуобичајена за то време побожност и преданост традиционалним вредностима породице и дома. Одликовала их је емпатија према страдајућем народу и његовим проблемима као и неизмерна љубав према новој отаџбини, пошто су обе биле странкиње, Немице.

Карикатура „Самодржавље“: Царица Александра Романова и Распућин,
 једна од многобројиних каракитура из револуционарних "сатиричних" памфлета
 који су ширени у народу пред Октобарску револуцију.

Као млада удовица Драга је била веома поштована у високим круговима српског друштва, толико да је краљица Наталија изабрала за своју прву пратиљу. Ова чињеница побија гласине о њеном неморалном животу, јер је краљичина пратиља по животу и угледу морала бити беспрекорна, нарочито у тако малој средини каква је била тадашња престоница Краљевине Србије, Београд.

Као пратиља краљице Наталије и дворска дама, Драга је усавршила знање страних језика, као и понашање које је одговарало нивоу највишег племства европских краљевских дворова. На јавним прославама се истицала посебном скромношћу тако што није хтела да седне за главну софру, тамо где њеном величанству то и припада, него је седала међу остале званице.

Краљица Драга је била веома наклоњена српској традицији. За дан прославе проглашења краљевине, на њену иницијативу, сашивена јој је брижљиво дизајнирана хаљина по угледу на српске средњовековне краљице и царице. Ову хаљину је она лично скицирала приликом честих посета српским манастирима. Њена окренутост традицији није била пуко модно позирање пред фото апаратима, него реалан повратак највишим вредностима српске државотворности. Краљица је ову хаљину носила на прославама проглашења краљевине, на литургијама током великих верских празника и на дворске балове. Либералне новине су нападале ову искрену краљичину намеру истицања континуитета са српском средњовековном традицијом као реакционарски повратак у мрачни средњи век, униформисани елитизам који има за циљ наводно одвајање властеле од простог народа и томе слично.

Краљевину је потресла велика афера краљичине "лажне трудноће". Шта се ту заиста десило?

„Лажна трудноћа“ је поред новинарско-политичке кампање вођене у сврху дискредитације краљичине личности у исто време и научно доказани клинички феномен. Клиничку лажну трудноћу карактеришу врло убедљиви симптоми идентични правој трудноћи као што су изостанак менструације, мучнине, пораст обима груди, осећај померања фетуса, увећања абдомена и глад. Лажна трудноћа је позната још од античких времена и медицински није могла бити потврђена често до пред сам „порођај“ када постане очигледно да бебе нема нити да је икада било.

Са оваквим случајевима среће се и савремена медицина иако се овај феномен данас открива на време помоћу ултра звука. Дакле, краљичине стварне симптоме трудноће после нешто мање од годину дана брачног саживота краљевског пара, на радост краљевског пара и целе нације, дијагностиковао је веома угледни дворски лекар из Париза Коле. Нешто касније, руски лекар Сњегирев, које је дошао да потврди налазе доктора Колеа, констатоваће да је у питању клиничка „лажна трудноћа“. Клеветничка клика је од ове по краљевски пар болне и разочаравајуће дијагнозе исконструисала у можда највећу аферу тог времена.

Иако објава трудноће није била никаква злонамерна лаж, већ несрећни сплет околности које су непријатељски расположени новинари и политичари злонамерним тумачењем и медијском кампањом искористили ради дискредитације краљевског пара са бизарним инсинуацијама да је краљица, будући нероткиња, исценирала трудноћу како би подметнула туђе дете као своје. 

Веома је важно да се овде изнесу и два обдукциона извештаја над убијеним краљевским паром. Први, начињен након убиства, који је потписао чувени европски гинеколог др. Едуард Михел, а у коме су потврђени проходни јајоводи краљичини, а кога су завереници од јавности сакрили. И други, обављен у Бечу, за време Првог светског рата, када су аустријске окупационе власти ексхумирале тела краљевског пара и послали их на преглед стручном тиму бечких лекара који су међу краљичиним посмртним остацима пронашли трагове фетуса, што указује да је у ноћи убиства она била трудна. 

Можемо само назрети кроз каква емотивна и душевна страдања је пролазио краљевски пар будући изложен гнусној пропагандној машинерији либералних политичара и новинара, као лукавој инферналној претходници завере, револуције и краљеубиства.

БЛАГОВЕРНИ КРАЉЕВСКИ ПАР

После венчања које је свечано обављено у Саборној цркви у Београду 1900. године, у првом званичном обиласку земље, како би се заједнички представили својим поданицима, краљ и краљица су дочекани са великим одушевљењем којим је народ поздрављао краљевски пар на свакој деоници пута. Народ их је дочекивао у хиљадама. Краљ и краљица су свуда имали непосредне сусрете са народом, који им је јасно давао до знања да је до смрти веран круни и да се као владари могу ослонити на свенародну подршку.

Вредан је помена догађај када су мештани тадашња три села Поморавског округа: Дубница Волујак и Пуљци, из љубави према народној краљици одлучили да села уједине под њеним именом. Министарски савет Краљевине Србије је на основу краљеве одлуке новембра 1900. године, а на радост мештана ова три села, новоформирано место назвао Драгово.

Краљ Александар је ова искуства и утиске са народом посебно истицао као главни фактор стабилности српске краљевине и династије Обреновић на њеном челу. Велика народна љубазност и срдачност нарочито је испољена према рођеној и народној краљици.

Краљевски пар је био штедљив и врло скроман у свакодневним животним потребама. Клевета о неумереном раскошном животу и расипништву последњих Обреновића тенденциозно је представљана јавности и пре и после мајског регицида у циљу рушења ауторитета убијеног краљевског пара.

За Нови двор (који се данас назива Стари у коме је данас смештено председништво репубике Србије) који је саградио краљ Милан, може се рећи да је имао карактеристике краљевског дворца, али свакако у рангу мале балканске краљевске династије.

Његове сале, салони, велика трпезарија и собе били су најлуксузније опремљени позлаћеним иностраним стилским намештајем пресвученим свилом или кожом, скупоценим кристалним лустерима, сервисима од саксонског порцелана, емајлираним кадама у купатилима итд.

У том репрезентативном двору краљ Александар и краљица Драга никада нису живели, па чак ни боравили. Он је служио само за велике свечаности и највише госте. Краљевски пар је све време живео у здању познатом под именом Стари конак. Ова стварна краљевска резиденција, личила је пре, по сведочењу једног руског публицисте, на обичну грађанску кућу намештену са укусом, него на краљевски дворац.

Познато је да је у краљевском двору, независно од дворске капеле, било преко 30 икона и неколико кандила, од којих 6 икона у спаваћој соби краљевског пара. Међу иконама се по префињености израде нарочито истицала мала икона Пресвете Богородице украшена златом, бисерима и драгим камењем. Све ове светиње као и поклони разних манастира, нарочито манастира Хиландара, међу којима је било и чувено Мирослављево јеванђеље, опљачкане су од стране краљеубица и распродате по европским аукцијама непосредно по убиству краљевског пара.

Краљица Драга је била приврженија вери и цркви од свог краљевског супруга те је по казивању савременика на њега вршила снажан религиозни утицај. 

Током године, један део времена обавезно су посвећивали боравку у неком од српских манастира, где су били редовни на свим богослужењима. Омиљена духовна оаза краљевских супружника свакако је био манастир Враћевшница код Горњег Милановца. 

За све велике празнике и крсну славу (Св. Никола) краљевски пар се причешћивао, уз претходну припрему кроз пост и молитву.

Краљевски пар је велика средства издавао за цркве и манастире богато их даривајући вредним поклонима. Поред узвишеног и историјског дела спашавања Хиландара, чиме су постали његови други ктитори, краљевски супружници су и први иницијатори изградње спомен храма Светог Саве на Врачару. Краљ Александар је 1894. године донео Указ да се на темељу мале цркве посвећене Светом Сави сагради нови грандиозни храм, а потом (1899.) и Закон о оснивању Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару. Годину после, на дан веридбе (8. јула), Александар и Драга приложили су значајну суму динара у злату, са којом је отпочета изградња Светосавског храма у Београду. Обновили су Жичу, Студеницу и друге манастире и цркве широм Србије. Уопште, били су ванредно ревносни у реновирању и даривању цркава и манастира. 

РЕВОЛУЦИЈА И МУЧЕНИШТВО

Глас о завери коју спремају официри, дошао је и до краљевског пара, али су они то сматрали злонамерним гласинама. На овакву крајњу безазленост краљевског пара могу се односити речи светог Игњатија Брјанчанинова: „Светињи је својствено да не мисли зло о ближњем; њој је својствено да сматра да ни најсумњивији најочигледнији злотвори нису онолико зли колико заправо јесу. Заиста видимо да многи свети људи нису дозволили да их очигледни грех обмане: њих је обманула њихова велика љубав, њихово поверење у ближње.“

У заверу против краља и краљице било је укључено 62 официра из Београда и унутрашњости, уз дослух са Пашићевим Радикалима. Један од главних центара завереника у иностранству био је Цирих, у Швајцарској где је боравио и Петар Карађорђевић. Иначе, Цирих је био стециште међународних револуционара, ту је најчешће боравио и сам Лењин.

Петар Карађорђевић је за тадашње време доминације монархије и монархизма био истакнути либерал и револуционар. Залагао се за демократију и либерализам. Превео је на српски језик библију либералне доктрине "О слободи" од утемељивача савременог јудеомасонског либерализма Џона Стјуарта Мила и за њу написао прикладан предговор. По политичком убеђењу био је републиканац. По убиству Обреновића није хтео да постане краљ већ председник репубике. Тај податак наводи у његовој најопширнијој биографији академик Драгољуб Живојиновић. По сведочењу самог краља Петра I, његов таст краљ Никола Петровић га је у једном спору око слободе штампе (а краљ Никола је као убеђени монархиста био њен заклети противник) због његових либералних ставова назвао анархистом.

Петар Карађорђевић је из Цириха константно радио о глави династији Обреновић. Најбезобзирнији су били чланци његовог илегалног листа „Топола“ који је отворено наговештавао проливање краљевске крви јер „Обреновиће више народ не може да трпи“.

Револуција не бира случајне датуме за убиства својих противника. За датум убиства Александра и Драге изабран је 29. Мај (11. јун по новом календару), исти дан када је пре 35 година, од исте револуционарне руке, мучки убијен још један помазаник Божији из династије Обреновић, кнез Михаило. Тај датум у историји је познат као дан пада Цариграда 1458. тј. дан престанка постојања Византије.

Дан пре, завереници су се уз музику веселили по кафанама, садистички се наслађујући непрестаним наручивањем кола краљице Драге. После поноћи главнина завереника се окупила у кафани Официрског дома (данашњи СКЦ) где су наставили пијанчење, а онда је, тачно у 1.45, капетан Драгутин Димитријевић Апис командовао покрет. Упутили су се ка краљевском двору.

Завереник гардијски поручник Петар Живковић, који се прочуо по хомосексуалним скандалима, а који је касније под Карађорђевићима напредовао до министра војске и председника владе, био је задужен да изнутра отвори завереницима капију двора.

У сукобима са стражом двора која није била укључена у заверу, погинуло је неколико људи, између осталих капетан Јован Миљковић, краљев одани ордонанс који се храбро супротставио завереницима. Са завереничке стране током ове пуцњаве погинуо је потпуковник Наумовић, а тешко је рањен сам вођа завере Апис.

Тешка врата краљевих одаја, завереници су развалили динамитом. Током заузимања Двора завереници су заробили првог краљевог ађутанта генерала Лазара Петровића приморавајући га да открије где се скрива краљевски пар. Одан краљу и заклетви генерал Петровић попут руског јунака Ивана Сусањина није одао свога краља. Завереници су га после безуспешног испитивања убили.

Заверенике је ухватила паника: свитало је, глас о револуционарном упаду у двор ширио се градом, сваког часа могле су се појавити краљу одане трупе. Тада је приликом паничне претраге двора пронађена тајна одаја. Чим су врата разваљена завереници су из свог оружја изрешетали краљевски пар. 

Краљ је пао први, а за њим и краљица која је својим телом очајно покушала да га заштити. Тада су официри хамовски поцепали одећу са лежећих још живих окрвављенаих краљевских тела и почели их зверски сећи сабљама и убадати бодежима, газити, ружити и пљувати. Краљу су одсекли уво и прст, ископали очи, унаказили лице, док су краљици исекли дојке, распорили стомак и као врхунац сатанског пира набијали су јој сабље у детеродни орган (сведочење мајора Добривоја Лазаревића, "Убице народа српског", Лозана, 1917.). Гола и измрцварена краљевска тела, бацили су кроз прозор у двориште (краљ Александар се том приликом у самртном ропцу ухватио руком за завесу). Овај пад са балкона на плочник их је коначно усмртио. На плочнику су остали завереници наставили касапљење краљевских тела. 15 године касније, истина, на ништа мање бруталан начин, у Русији је поновљен идентичан сатанистички пир над телима царске породице Романов у подруму ипатијевског дома у Јекатеринбургу.

Одсечене краљичине дојке и исечену родницу натакнуте на сабље проносили су окићени цвећем окрвављени револуционари главним улицама Београда, уз повике: "Живела слобода", "Живео краљ Петар Карађорђевић", а неки чак и "Живела република". О овоме сведочи извештај Лазе Костића француским новинама Фигаро који каже да "не само да су их сабљама и секирама раскомадали и тако бацили кроз прозор, већ и да су „јуришали“ кроз град са краљичиним међуножјем набоденим на врх сабље".

Овакав епилог београдског регицида, по својој бруталности, баца у сенку чак и Робеспјерову и Лењинову револуционарну бестијалност.

Искасапљена тела краљевског пара умотана у завесе пребачена су теретним колима без икаквог спровода од двора до старе цркве Светог Марка на Ташмајдану, где су на брзину убачена у гробницу Ане Ј. Обреновић. Над њиховим гробом није се нико прекрстио нити запалио свећу, само су на зид наслоњене две социјалне крстаче од цинка на којима су црном фарбом исписана имена "Александар и Драга Обреновић", без краљевске титуле.

Ради поређења, погинулом заверенику пуковнику Наумовићу, исто јутро одржана свечана сахрана са црквеним опелом и свим државним и војним почастима.

Треба знати, да је за време Другог светског рата и бомбардовања Београда, стара црква светог Марка била тешко оштећена. Када су том приликом остаци краљевског пара премештени из старе цркве у крипту новосаграђеног храма, у откопаној гробници пронађен је префињено израђени мермерни споменик кога су Аустријанци 1917. године по окупацији Београда подигли над гробом српског краљевског пара. На њему су ћирилицом на српском језику уклесали: „Овде почивају у миру Божјем Његово Краљевско Величанство краљ Србије Александар Обреновић и Њено Краљевско Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године, Вјечна им памјат“. Дакле, пошто српске власти и народ нису достојно сахранили и обележили гроб свога краља, то су уместо њих урадили наши витешки непријатељи, Аустријанци који су узгред буди речено, поред овога подигли још и споменике српским војницима на Кошутњаку и Легету.

Одмах после крвавог регицида, исте ноћи, убијени су на спавању председник владе Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић. Док је министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић чудом преживео тешко рањавање. Краљичину браћу је лично те ноћи убио потпоручник Воја Танкосић. Њихови домови су варварски опљачкани. 

При насилном преузимању команде над војском побијено је доста официра и војника верних заклетви Богу, краљу и отаџбини као што је то био случај са пуковником Димитријем Николићем који се гледајући смрти у очи, храбро супротставио завереницима. 

У наредних 48 сати убијено је преко 300 припадника уже и шире породице Обреновић. Сви до једног, од стараца до новорођенчади збрисани су са лица земље.

У револуционарни преврат дубоко је уплетен и тадашњи врх Београдске Митрополије. Најпре, тешко је поверовати да нико од архијереја тадашње цркве није одржао опело српском помазаном владару, већ је то, по скраћеној процедури, као над злочинцима осуђеним на смрт, учинио обичан свештеник (постоје тврдње да опело уопште није ни обављено). 

Тешко је поверовати да су сва црквена звона у Београду и целој Србији ћутала, док су на вест о смрти српског краљевског пара тужно звониле цркве у Сремским Карловцима, Цетињу, Санкт Петербургу, Москви, Лондону, Бечу, Берлину, Будимпешти, Мадриду...

Посебно је зачуђујуће то, да је Београдска Митрополија преко ноћи одбацила владара, Божијег помазаника који је нештедимице помагао српску цркву и бринуо се о њеном благоустројству, а кога су до јуче на свим богослужењима помињали као "благовјерног государја и краља сербскаго".

Београдски митрополит Иноћентије Павловић је после убиства краљевског пара наредио да се у знак радости заставама окити митрополитски двор, одбио је да обави архијерејско опело, и наредио да се у храмовима моментално прекине са молитвама за краљевске покојнике. Штавише, у Саборној цркви у Београду благословио је официре заверенике као „христољубиво војинство“ и похвалио верни народ што није пружио никакав отпор револуцији, и тиме „показао политичку зрелост“.

Руски цар је због оваквих поступака митрополита назвао чудовиштем. Док је Руска Црква, која је иначе одмах сутрадан у Казанској саборној цркви одржала свечано опело убијеном српском краљевском пару и изнела оштру јавну критику на адресу српског митрополита Иноћентија. „Српски Сион“, гласило Карловачке патријаршије одлучно је осудило овакво нечувено митрополитово држање.

За то време престоничка штампа је о убиству краља писала: „Овај радостан глас одјекнуће весело широм целог Српства. Тиранин је пао од руке официра, српских витезова.“ Службене новине су објавиле телеграм новој револуционарној влади адресиран „првој влади слободне Србије“ у којему се одавала слава убицама, „јунацима јучерашњег историјског чина“.

На вест о убиству краљевског пара Обреновић, житељи готово свих градова широм Србије истакли су на куће црне заставе у знак жалости. Нове револуционарне власти су наредили да се под претњом смрти црне заставе уклоне са улица и да се на њихово место поставе народне  тробојке. Тако се стекао утисак да народ слави убиство краља.

Док су Београдом окићеном заставама, одушевљено шпартали социјалистички студенти узвикујући „Живела слобода!“, вест о краљеубиству у Новом Саду, дочекана је са ужасом и великом жалошћу. Због убиства крунисаних глава европски дворови су прекинули дипломатске односе са Србијом, европска штампа се згражавала над масакром  који су извели краљевски официри погазивши заклетву дату краљу у црквеном обреду над светим јеванђељем.

Истини за вољу, нису сви краљевски официри учествовали у револуцији. Они најхрабрији међу њима су формирали групе које су иступале у јавности и тражиле да се завереницима суди због регицида, а у Нишу је 1904. чак један број официра преузео контролу над Нишким округом у знак подршке убијеном краљу, истичући као захтев хапшење и процесуирање завереника. Слична побуна је избила и у Крагујевцу. Као одани поданик и краљев лични ађутант пуковник Мишић (будући војвода) 1904. је због осуде регицида био пре времена пензионисан. Многи српски официри који су јавно показивали оданост Обреновићима били су прогоњени, затварани, а они најупорнији били су ликвидирани.

У то време је започет процес планских манипулација и смишљене деконструкције династије Обреновић, јавност се утркивала у блаћењу краља и краљице. Тада је и изграђен клеветнички мит о Драги Машин (са потенцирањем на мужевљевом презимену из првог брака) као блудници и злој жени. Чак је избор последњег коначишта жртава говорио о намери револуционарне власти да их маргинализује за сва времена. 

Новоустоличени краљ Петар I одржао је обећање дато краљеубицама уочи револуције. Нико од њих није процесуиран за стравични злочин краљеубиства и велеиздају. Са опљачканим драгоценостима Обреновића и осталих званичника ликвидираних током револуције могли су слободно да располажу; сви завереници су унапређени у више војне чинове, док су неки од њих постављени на важне политичке функције. Све краљеубице су постали први лауреати новоустановљеног престижног карађорђевићевског ордена "Карађорђева звезда", који је заменио дотадашње највише државно одликовање "Таковски крст". 

Испоставило се да су организатори и извршиоци мајске револуције и краљеубиства та мрачна сила која је постале држава у држави, сива еминенција краља Петра I и Краља Александра I као и свих потоњих Влада. Мрачна револуционарна сила која је са Карађорђевићима увела у Србији либерализам и демократију; која је сарајевским атентатом покренула вихор Првог светског рата који је више него преполовио становништво Србије, а на светском нивоу срушио две највеће хришћанске монархије. Мрачна сила која је 1918. укинула Србију и Црну Гору зарад масонске Југославије. Мрачна сила која је организовала пуч 27. марта 1941. године којим је коначно запечаћена зла судбина Србије и српства.  

Завршавамо речима које је Петру Живковићу, тадашњем председнику југословенске владе у егзилу и генералу који је одавно изгубио официрску част, у Каиру 1943. године изговорио војвода Василије Трбић:

"Знате ли Ви, господине председниче, одакле потичу све несреће које сналазе нашу земљу за ових последњих неколико година? Оне потичу од онога дана када сте Ви отворили дворске капије 29. маја 1903. и када су завереници ушли и убили свога краља, коме су се били заклели на верност. И, наместо да одмах сутрадан, после краљевог убиства, будете сви стављени под војни суд и за оно грозно убиство да будете сви стрељани, Вас су Народна скупштина и Сенат прогласили за спасиоца отаџбине."

СРПСКИ КАТЕХОН

Краљ Александар Обреновић је као хришћански самодржавни владар морао бити уклоњен, јер је тако потребовала светска јудеомасонерија ради остварења плана уништења хришћанских аутократија и на њиховим рушевинама у први мах стварања парламентарних демократских "монархија", (каква је потом и била карађорђевићевска парламентарна партиократска псеудо монархија), које би у каснијим фазама револуције биле преиначене у секуларне демократске републике.

Краљ и помазаник Божији Александар I Обреновић и краљица Драга уклоњени су као катехони - "они који задржавају" (2 Сол. 2:7), као они који спречавају напредак тајне безакоња, 15 година пре уклањања Руског царског пара Романов. 

О уклањању помазаника Божијег, "онога који задржава" експанзију зла, годину дана пре убиства краљевског пара Обреновић (1902.), говорио је велики руски пророк и светитељ Јован Кронштадски:

"Посредством православног цара самодржца Господ чува добробит царстава земаљских... И највећи светски зликовац који ће се појавити у последње време - Антихрист - не може да се појави међу нама због постојања самодржавне власти помазаника Божијег - Онога Који задржава. Тек када се уклони самодржавни цар, тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста Својих (2. Сол. 2:7-8)". 

Ритуалним убиством уз мноштво убода бодежима, бајонетима и сабљама, тј. ритуалним истакањем краљевске/царске крви, којим су уклоњени српски краљ и руски цар, отпочело је савремено доба демократије (демоно-кратије) и парламентаризма, великог отпадништва као политичко-метафизичког плацдарма за зацарење антихриста (2 Сол. 2,3).

Наш народ се никада није покајао за овај стравични регицид. На пример, Њено Величанство краљицу - мученицу Драгу Обреновић и данас подругљиво и простачки ословљавају са „Драга Машин“ по презимену њеног првог мужа. Краљеубице не само да нису за живота и постхумно предани јуридичком, црквеном и историјско-националном суду и да се сразмерно велични злочина регицида казне, одлуче од цркве и прогласе револуционарним изродима, већ се и данас поштују као заслужне националне историјске личности. Ово значи да је револуционарни терор јудеомасонских црнорукаша фактички институционализован и озакоњен, те тако као проклетство пада на цео народ. Уз то, православна црква оне људе који не поштују помазанике Божије, цареве и краљеве и оне који се дрзну против њих на бунт и преврат, као и оне који подигну руке на њих предаје анатеми (Синодик Недеље православља, РПЦЗ). Ово потврђују и речи Светог Писма: „Не дирајте у помазанике моје“ (Псал. 105:15).

Стога, исправљајући ову неправду и безакоње, осуђујемо мајски регицид као и његове организаторе, непосредне извршиоце, помагаче и саучеснике и предајемо их народном проклетству. Проглашавамо 29. мај/ 11. јун даном свенародног коленопреклоног покајања. Уз то, држимо се става да је краљевски пар Обреновића пострадао праведном мученичком смрћу, као прва православна жртва јудеомасонске револуције*. Александар и Драга, за нас Србе, нису ништа мање вредни поштовања од руске царске породице Романов, и зато се усуђујемо да их изобразимо са мученичким венцима (ореолима) и да им се молитвено обратимо: 

СВЕТИ КРАЉЕВСКИ МУЧЕНИЦИ АЛЕКСАНДРЕ И ДРАГА МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

*Прве неправославне краљевске жртве на путу успостављања јудеомасонских демократских режима били су Енглески краљ Чарлс I и Француски краљ Луј XVI.