СВЕТОСАВСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

 

Константин Николајевич Леонтјев својевремено је рекао: „Избави нас Боже од онаквог национализма до којег су дошли многи Французи, то јест, да служе и воле револуционарну и републиканску Француску! За Русе, Русија као објекат национализма без Прaвославља и Самодржавља не постоји. Моја отаџбина мора бити достојна мог поштовања, а демократску и секуларну Русију могу само под принудом да трпим“. (1)

Леонтјевљеву анализу можемо пренети и на српски национализам, али кроз обавезну етичку призму светолазаревске дилеме:

„Мили Боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се приволети царству?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

Приволети царству земаљскоме,

Земаљско је замалена царство,

А небеско увек и довека“.

Светолазаревској подели животног опредељења ка земаљском или небеском царству, у потпуности одговара Леонтјевљева подела национализма на секуларини и теократски.  

У секуларне национализме који се оријентишу ка земаљском царству можемо сврстати хуманистички, просветитељски (рационализам, индивидуализам, либерализам), демократски (парламетарна / уставна монархија), републикански, атеистички и неопагански национализам.

Насупрот земаљски оријентисаним национализмима који теже искључиво земаљском благостању, стоји теократски национализам усмерен ка хришћанском императиву спасења људских душа. 

Према овој подели, српски национализам је недвојбено теократски, јер је српски национализам незамислив изван хришћанског оквира, што потврђују бесмртне речи светог Николаја Жичког, да је српски национализам рам у коме стоји икона Христова. Друго, односно право име за српски национализам је — светосавски национализам. Да бисмо разумели шта је то светосавски национализам и шта га чини небески орјентисаним, претходно морамо разумети шта је уопште Светосавље.  

Светосавље је наш српски народни израз Православља, или како је за њега рекао свети Николај Жички, Светосавље је православно хришћанство српског стила и искуства. Насупрот савременом синкретистичком и пацифистичком (према сваком злу толератном) хришћанству, Светосавље је исповедничко војинствујушче православље. Оно је, по протојереју Димитрију Најдановићу, иначе творцу кованице Светосавље, „православље најчистијег вида — овејано, генуино (истинско – нап. еп. Ак.), тотално православље“. (2)

Светосавље је још и исходиште идеје хришћанске нације. Оно је стуб националног јединства, јединства цркве и државе. Без њега се не може ни замислити постојање или духовни и национални препород српства, као и рестаурација српског државотворног здања.

Светосавски национализам је двојак, он је (1) органски и (2) хришћански. 

По органском, тј. светосавском схватању национализма, основа нације је породица. Удруживањем више породица настала је задруга, од увећане задруге племе, док увећано племе формира нацију. Овако формирана, нација постаје једно тело, један организам, ново биће које су својим удруживањем створили његови чланови. 

Свети владика Николај овакву органску повезаност нације пореди чак са догматским тријадолошким учењем: „Највернија слика тројичног Бога на земљи јесте јединство милиона лица у једноме, једносушном и једномисленом народу. Дакле један Бог у три ипостаси, и један народ у милионе ипостаси али са једним јестетсвом, једним духом, једним циљем и једном вером и једном љубављу“. (3) Наравно, органски концепт нацију посматра из угла вечности, не само као данас живећа поколења, већ као бескрајне низове нараштаја од давне прошлости до несагледиве будућности.

Пошто смо објаснили органски концепт нације као новог и самобитног суштаства (бића), светосавска мисао томе додаје да је нација истовремено и духовна структура. Попут човека она је састављена из двојединства душе и тела. 

Код сва три идеолога Светосавља — светог владике Николаја Велимировића, протојереја Димитрија Најдановића и архимандрита Јустина Поповића — срећемо израз „народна душа“. По њима, народна душа (4) је народни дух, а народни дух је природна последица националног бића. А то стога, јер се духовно устројство једне нације манифестује вековима истоветним друштвеним и духовним животом. Телесној сродности људи једне нације одговара њихова духовна сродност. Један народ кроз векове има себи својствено понашање. Овај истоветни народни дух код хришћанских народа налази свој израз у свим димензијама вековне народне културе проткане хришћанством. Баш кроз ту призму самобитности једне нације и њене охристовљености уочавамо и мистични спој народног органског бића и народне душе са Христом.

Спој српског народног бића и српског народног духа протканог Христом и хришћанством остварио се у најпунијој мери кроз Светога Саву, кроз његову Христом преображену личност и његово равноапостолно дело.

Кроз јеванђелско прегалаштво светога Саве српски народ је у свим сферама живота просвећен Христом и посвећен Христу. Свети Сава је народу српском обезбедио пуноћу свог остварења као самобитне хришћанске нације: дао му је националну самобитну Цркву и националну самобитну државу, са народном династијом на челу, овенчаном српском православном круном. (5)

Светосавље није, попут англиканизма, радећи на осамостаљењу цркве, државе и нације, отпало од православља и његове саборности. Напротив, оно је остало верно, како нас је на Црквено-народном сабору у Жичи заклео Свети Сава, „правој вери која је на светих седам Васељенских Сабора извjештена и проповедана“ (6), и преко којих је српски народ нераскидиво повезан с другим православним народима у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву Православну.

Вратимо се сада на почетак и упоредимо са Светосављем Леонтјевљеву логику, која једини прави руски национализам сматра неодвојивим од Православља и Самодржавља.   

Богом благословена симфонија (сагласје) српске Цркве и Државе је суштина Светосавља. Управо ову симфонију као светосавски идеал изображава наш национални грб, двоглави немањићки орао. Сваки облик секуларизма, тј. одвојености државе од цркве, представља антипод српском национализму. 

Државно политичко уређење установљено и завештано Светим Савом као светосавски државотворни завет свакако није демократија или парламентарна монархија, већ ромејска (7) хришћанска теократија или православно самодржавље које подразумева неприкосновену и неограничену власт Краља као помазаника Божијег, кога ограничава само Божански закон и коме су партије, устав и парламент, не само сушта супротност, већ и његови смртни непријатељи.

Православно самодржавље је владавина успостављена од Бога, усмерена ка небесима, владавина која учи и приводи хришћанској истини, и којој је основна намена спасење људских душа. Док је демократија утилитаристичко-материјалистичка владавина коју су установили безбожни људи, орјентисани искључиво на овај свет и земаљско благостање. (8) 

Савременој друштвено - политичкој парадигми обремењеној секуларизмом, може засметати појам теократија као политички архаизам и реакционизам. Међутим, као православни хришћани ми одлучно одбацујемо секуларистичке предрасуде и још одлучније исповедамо да је светосавски национализам незамислив без Бога као врховне националне вредности, јер „по светосавском Јеванђељу“, како нас учи ава Јустин Ћелијски, „бити Србин значи: Богочовека Христа сматрати за највишу вредност“. (9)

И свети владика Николај, као духовни вожд српског национализма, исповедио је чувену националну догму о трима највећим вредностима светосавског српства: „Прва вредност је Бог. Друга вредност је Краљ. Трећа вредност је Дом“. (10)  То јест, Православље, Самодржавље, Породица. 

Српско народно дрво, по речима светосавског тропара, засадио је у име Христово свети отац наш Сава. (11) Свако дрво кроз свој корен црпи храну из земље, а својим лишћем и крошњом расте ка Сунцу Правде, Христу Богу нашем. Тако и наш народ, укорењен у Светосављу, не може да очекује да ће се крошња широко разгранати и подићи високо, ако корени нису дубоко и снажно утврђени у Православљу и Самодржављу. Уколико пак ове светосавске вредности, Православље и Самодржавље, не дај Боже ишчупамо, трајним прихватањем секуларизма и републиканизма, крошња ће се временом осушити и српско народно дрво ће се „посећи и у огањ бацити“ (Мат. 3:10).

Зато чувајмо нашу верност светитељу Сави и укорењујмо се у Светосављу „да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас“. (12)

Епископ Акакије Утешитељевски, "Отаџбина", Гласило удружења "Саборност - Фронт одбране српства", бр. 001, јануар 2023., стр. 17.

------------------

(1) К. Н. Леонтјев, „Словенофилство и будућа судбина Русије“, Институт руске цивилизације, Москва, 2010.

(2) Протојереј Димитрије Најдановић, „Светосавље и православље“, Американски Србобран, Питсбург, 1985.

(3) Владика Николај, „Кроз тамнички прозор“, Глас Цркве, Шабац 2001, стр. 87.

(4) „Народна душа није ништа одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта радио, ма шта мислио, ма шта осећао — твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свим својим  пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији, и највиђенији и најпониженији“ (Архимандрит Јустин Ћелијски, „Светосавље као философија живота“, Манастир Ћелије, Ваљево 1993, стр. 22).

(5) Свети Николај Жички је на предавању „Национализам Светог Саве“ на Коларчевом универзитету 1935. год. изнео став да је основа национализма Светог Саве народна црква, народна династија, народна култура и народна одбрана. Али „основу и центар свега Светосавског национализма чини народна Црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу“.

(6) Свети Сава, „Беседа о правој вери, Црквено-народни Сабор у Жичи, 1221.“, Српска Патријаршија, 1991.

(7) Ромеја, званични назив Источног римског (ромејског) царства, за које се данас уобичајио назив Византија.

(8) Еп. Акакије Станковић, „Монархистичко начертаније“, Цароставник, Београд 2022, стр. 9.

(9) Архимандрит Јустин Ћелијски, исто, стр. 42.

(10) Владика Николај, „Три највеће вредности српског народа“, Жички венац, Битољ, 1936.

(11) „Јако древа маслинаја, в мислењем раји насадил јеси всеосвајченаја твоја чада“, Тропар Светом Сави Српском, Србљак, 14/27 јануар.

(12) Архимандрит Јустин Ћелијски, „Светосавско свештенство и политичке партије“, Жички благовесник, 1940.