120 година од укидања самодржавне власти у Русији - Манифест од 17. октобра 1905.

Иља Репин, свенародно весеље поводом доношења Манифеста 1905.

17. октобар 1905. (30. октобар по грађанском) – Издат је царски манифест „О побољшању државног поретка“ – створена је Државна дума – парламент чиме је де факто у Русији укинуто самодржавље.

Дана 17. октобра 1905. године, под снажним притиском револуционарне атмосфере и шефа владе, С. Ј. Витеа, издат је Царски манифест о Државној думи (парламенту) – изабраном законодавном телу са могућношћу утицаја на владине одлуке. Ревидирани Основни закони донекле су ограничили монархова овлашћења, посебно у погледу буџетских овлашћења Думе. Међутим, предлози закона могли су постати закони тек након што их одобре оба дома: Дума и Државни савет (који је постојао од 1810. године као царево саветодавно тело). Иако је владу и даље именовао цар и она је имала право да прекине рад Думе „ако ванредне околности захтевају такву меру“, монархија је ипак делимично трансформисана у уставну монархију, а народ је добио широке политичке слободе које су либерали и буржоазија тражили деценијама.

Међутим, политичке странке су ову слободу искористиле не да сарађују са врховном влашћу у промоцији изградње државе, већ да себично конкуришу за власт. То су олакшали изборни закони, који су били либералнији од оних у неким западноевропским земљама у то време. Стога су прве две Думе 1906-1907, уместо да угасе револуционарне немире, само додале уље на ватру – и цар Николај II их је распустио након неколико месеци „рада“.

„Њима су потребни велики превирања – нама је потребна велика Русија“ – ове речи премијера Столипина постале су афоризам. За већину партија, прогрес се неизменично поистовећивао са једном или другом западном доктрином – од либерализма до марксизма – уз одбацивање руске монархистичке традиције. На тој основи настао је јединствени „ред руске интелигенције“, који се (како је касније признао један од његових представника) одликовао „идеолошком природом својих циљева и неоснованошћу својих идеја“. Уместо личног морала и хришћанског аскетизма, неговани су херојски активизам, нарцизам и тежња ка јавном истицању. Уместо одговорног реализма, постојао је утопијски фанатизам, чак до те мере да се жртвују не само сопствени већ и туђи животи. Религија је одбачена као „мракобесије“ (реакционарна опскурност, противљења просвећености, либерализму, науци, прогресу) док је утилитарни морализам, усмерен ка постизању „националне среће“, уздигнут на ранг нове религије. Али апсолутизација борбе довела је само до уништења онога што је народ већ имао...

Л.А. Тихомиров је с правом критиковао успостављање Думе по узору западног парламентаризма, а не као обнову Земског собора[1]. Написао је да је имитирање западног парламентаризма деструктивно за Русију, да „представништвом могу постати само грађанске групе верне монархији, а не антидржавни елементи, као што је случај данас. Законодавне институције не могу имати представнике ни од којих група непријатељских према монархистичком устројству државе...“ Под „правим грађанским групама“ није мислио на политичке странке и организације, већ на сталешко-корпоративне.

---

[1] Земски собор (Скупштина сталежа) био је највише сталешко представничко тело Руског царства, које је постојало од средине 16. до краја 17. века. Састајао се по царевом налогу да би одлучивао о најважнијим државним питањима, као што су доношење закона, објаве рата и мира и избор новог цара. Скупштинама су присуствовали представници разних сталежа: свештенство, бојари, племство, трговци и занатлије.