Сто четрдесет и четири лета од српског Васкрса

Данас се навршава тачно сто четрдесет и четири године откако је Србија, под мудрим вођством Краља Милана Обреновића, пред целим хришћанским светом повратила своје достојанство и круну. Скоро век и по је прошло од тог светлог тренутка, а од тога је више од стотину лета како Србија бауља у мраку који су посејали завереници и краљеубице оног кобног маја.

Док нас данашњи демократи терају да славимо поразе прерушене у победе и уставима ограничавамо оно што је од Бога дато, ми се са чежњом окрећемо ка 1882. години. Шта смо добили за ова четири изгубљена четврт века? Добили смо парламентарну пијацу, југословенску гробницу српства и губитак сваког господства. Све оно што су Обреновићи зидали циглу по циглу, са погледом ка светлој будућности утемељеној на златном добу немањићког средњовековља, разнела је олуја „народне владавине“ и туђинске таме.

Ова 144. годишњица није само сећање, већ оптужница. Она нас подсећа на време када је Краљ био врховни заштитник, а не заробљеник чивутске партиократије; када је Србија била слободна и достојанствена, а не срамотни вазал јудеомасонерије. Нека ДАН ПРОГЛАШЕЊА КРАЉЕВИНЕ буде пламен који чува наду да ће се Србија једном, умивена од греха краљеубиства, ослободити од таме туђинске и вратити своме истинском путу — путу вере и поретка и верности светлој круни Обреновића.