Питање борбе против комунизма питање је духа, а не политике

Професор Иван Андрејевски

Стварност живота у Совјетском Савезу је ужасни кошмар у чије постојање нико не може да поверује нити да га схвати, уколико га и сам није искусио. Оно најстрашније у њему нису материјална лишавања, хапшења и прогони, него чињеница да се води свесна, систематска и демонски оштроумна богоборна битка за поседовање људске душе. То је главни циљ, а све остало је њему подређено.

У суштини, претече Антихриста тамо су већ направиле своје царство. Прави Антихрист неће изумети ништа ново. Остаће му само да методе совјетског НКВД-а (тајне полиције) прошири на осталих пет шестина површина земљине кугле. У таквим условима, једина светла, радосна и охрабрујућа појава јесте постојање Катакомбне Цркве, Цркве у пустињи. Она нам допушта да са више оптимизма гледамо на борбу руске душе са атеизмом: у њој је сачувана непоколебива Црква коју, као што нам је Христос обећао, врата пакла неће надвалдати.

Не могу да именујем многе личности и догађаје. Из разумљивих разлога, много је тога што не могу детаљно да опишем. Могу само врло штуро да кажем, да тек наговестим. У сваком случају, не могу да прећутим. Немам ни права, а и не желим, јер бих својим ћутањем издао Истину и успомену на Свештеномученике које сам видео, са којима сам говорио и са којима сам провео пет ужасних година у концетрационом логору на Соловкама.

Патријарх Тихон мудро је управљао лађом Цркве по житејском мору, узбурканом револуцијом. Његов положај био је изузетно тежак: не само зато што му је живот био у опасности, нити зато што је за свих седам година свога патријарховања пролазио кроз свакодневне моралне тортуре, него пре свега зато што никада у историји Цркве није постојала таква ситуација. На њему је било да прокрчи потпуно нови пут кроз непознату земљу. Из тог разлога су и његове грешке тако разумљиве и опростиве. Његова велика заслуга састоји се у томе што је предвидео и положио темеље Катакомбне Цркве. Још за живота благословио је лекара – психијатра, професора Жижиљенка, да оснује Катакомбну Цркву. Касније је професор Жижиљенко, радећи под својетском влашћу као лекар, примио тајни монашки постриг и постао епископ Катакомбне Цркве; потом је ухапшен, затворен и 1930. године стрељан.

И ја сам такође био ухапшен и послат у прогноство на пет година. На Соловкама сам срео многе јерархе истинске Цркве. Још смо тамо  имали нашу Катакомбну Цркву.

 У концетрационим логорима, прогон вере био је сасвим отворен: свештеници су били ошишани и обријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво је да није могло бити ни помена о богослужењу. Мошти Светих биле су, ради изругивања, излагане у антирелигиозним музејима и са хулним натписима – чак су и Светитељи страдали  са  нама. Монасима, који су као стручњаци за поједине послове остали на Соловкама, сваки контакт са затвореницима био је забрањен под претњом казне. Посебно је тешко било пред велике празнике. Немогуће је било окупљање, чак ни по двоје, никога нигде нису пуштали без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола су бивали чешћи, а страже удвостручене. Вршење богослужења подразумевало је да се у сваком  тренутку буде спремно на мученичку смрт. И ми смо били спремни, носећи увек са собом, као  и први хришћани, честицу Светих Дарова. Једну од тих честица ја сам донео и овамо, у Америку, и предао сам  је митрополиту Анастасију.

Ми  не само да смо били спремни да умремо, него су многи заиста и умрли, уверени да негде тамо, изван домашаја совјетских власти, где је слобода, Истина блиста у свој својој чистоти. Људи су живели тиме и од тога, и нису се поклонили Антихристу.

Када сам се из изгнанства вратио у Лењинград, нашао сам Катакомбну Цркву. Лично знам око две стотине места на којима су вршене службе. Обављало их је дванаест путујућих свештеника и двојица епископа. Места су била сасвим разнолика: од сељачких колиба до просторија совјетских институција, у које се улазило само са пропусницом. У то време Катакомбна Црква није имала никакву општу, обједињујућу организацију.

Дошавши у Америку ја сам, разумљиво, тражио људе који су припадали Катакомбној Цркви. Већина избеглица није о њој ништа знала. Међутим, готово сваке године сусретао сам бар по једног њеног члана, чак и свештенике, и дописивао сам се са епископом.

Судећи према подацима које имам, Катакомбна Црква у данашње време не само што је ојачана, већ има и неке организацијске облике. Према речима једног епископа, иако је сразмерно мало клирика Катакомбне Цркве, огромна већина народа их подржава и помаже. Без те подршке, у условима совјетске управе, Катакомбна Црква не би могла да опстане.

Дошавши у Америку, био сам запрепашћен сазнањем да већина свештенослужитеља Катакомбне Цркве, која је дошла овамо,  остаје у тајности, не приступајући чак ни Руској Заграничној Цркви. То ме је јако узнемиравало: да нисам погрешио улазећи у Руску Заграничну Цркву? Ако нисам, зашто онда они остају у тајности? И тек недавно сам добио разрешење моје недоумице: епископ Катакомбне Цркве, мени непознат, који живи овде у Америци, послао ми је преко познаника писмо. У њему је најпре уопштено говорио о мојим чланцима и о исправности мојих ставова, а онда је одговорио на моје сумње. Рекао је да свештенство Катакомбне Цркве углавном не излази у јавност и не прикључује се Руској Заграничној Цркви, мада је она истински Православна, зато што се битка још увек води и нико не зна хоће ли бити потребно да они своје искуство примене и овде, на Западу. Претече Антихриста већ су се појавиле и нико не зна када ће наступити време за верне да „не улазећи у куће беже у горе“, то јест у катакомбе. Он је био у праву: зар не постоје они који желе да униште Руску заграничну цркву? Што се тога тиче, они који су од ње отишли, већ су изговорили прву реч. А ако би се ово десило (а ми се молимо Богу да ово не дозволи!) где бисмо онда нашли уточиште, где би онда нашли истинску Цркву? Готово све помесне Православне Цркве су се или поклонили претечи Антихриста или су дале братски загрљај његовим оданим слугама!

Данас нема и не сме бити одвајања између црквених послова и политике. Политика претендује на универзалност, односно, жели да у своје руке преузме и одлуке о питањима која се тичу духовног живота. Ово значи да политичка делатност не може бити неважна и за Цркву. Када Антихрист буде имао власт на земљи, он ће, природно, бити политичка фигура. Ово значи да ће Црква морати да се супротстави његовом политичком прогону. Да би већ сада ослабио ово противљење, његове претече, искоришћавају ову идеју да би Црква требало да буде изнад политике, скривају свој рат против Бога под политички плашт: мученици су политички криминалци. Сигурно је да Црква не треба да сплеткари, али чим се политика дотакне питања духовног живота, Црква пред тим не може да затвори очи.

Зато је питање борбе против комунизма питање духа, а не политике. Зато питање наших јуристичких подела није питање епископских препирки око власништва. Не, то је питање сарадње са претечама Антихриста, или, бескомпромисне борбе против њих. Ово нас одваја од оних који су отпали  од Истине, али нас не одваја од руског народа у којем постоји душа, чак ако и невидљива, чак и ако се у себе саму повукла, још увек је жива, духовно непоробљена, и привлачи је светлост Истине. Потврда за ово јесте постојање – у застрашујућим условима Совјетског Савеза, где има доста Јуда због страха или одсуства савести – Катакомбне цркве која није отпала.

Кратка биографија аутора текста - Иван Михајлович Андрејевски (псеудоним Андрејев), рођен 1894. у Санкт Петербургу, упокојио се 1976. у Њујорку - популаризатор израза „катакомбна црква“.

Завршио је студије у Санкт-Петербурској гимназији. 1913-1914 студирао филозофију на Сорбони. 1918. Дипломирао на Психонеуролошком институту у Петрограду; Истовремено са студијама, завршио је војну службу - као болничар психијатријских одељења у војним болницама. 1918. студирао је на словенско-руском одсеку историјског и филолошког факултета Петроградског универзитета.

Од 1922. био је професор на Петроградском универзитету, али су га бољшевичке власти убрзо отпустиле. Потом се запослио на Бехтеревском психијатријском институт, нешто касније и као професор књижевности у једној од петроградских средњих школа.

1923. организовао је и водио кружок књижевних и религиозно-филозофских токова где су се окупљала побожна интелектуална елита Санкт-Петербурга.

Похађао је илегалне теолошке течајеве и религиозно-филозофске кругове који су постојали у Петрограду двадесетих година прошлог века. Успротивио се обновљенству; 1927. оштро је осудио Декларацију митрополита Сергија (Страгородског), која је позивала на потпуну лојалност совјетском режиму. Активни учесник „јосифовског покрета“ у Руској цркви, названог по митрополиту Јосифу Петроградском. Био је члан делегације „јосифоваца“ на челу са епископом Димитријем Гдовским, која је 27. новембра 1927. године посетила митрополита Сергија Страгородског како би га наговорили да се одрекне Декларације. Наговарање није уродило плодом.

У пролеће 1928. године ухапшен је у Лењинграду због организовања илегалних верских и философских кружока међу младима.

1928. - 1930. године затворен је у логору Соловки, где се повезао са „јосифовским“ епископима и свештеницима. У јулу 1930. године био је спроведен у Москву ради истраге у вези случаја „Свесавезни центар истинске православне цркве“, где је осуђен на додатну робију.

Средином 1930-их пуштен је из је логора и бива запослен као психијатар у Новгороду. Учествовао је активно у животу Катакомбне цркве где је чак предводио илегалну богословску школу. Опет ухапшен у марту 1938.

Током Другог светског рата се нашао на територији коју су окупирали Немци. Пошто се коначно нашао на слободи, учествовао је у организовању црквеног живота на ослобођеним од бољшевика територијама и био један од уредника антибољшевичких новина „За отаџбину“.

Заједно са Немцима се 1944. повукао у Немачку, одакле је уз помоћ вођства РЗЦ успео да 1950. емигрира у САД, где се трајно настанио у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу, у држави Њу Јорк.

Његови списи о Катакомбној цркви један су од ретких извора о њеној историји које је написао непосредни учесник догађаја.

Иван Андрејевски Московску сергијанску патријаршију није сматрао Црквом, већ безблагодатном антихришћанском богохулном организацијом која је починила „нешто још страшније од кршења канона и догми“. С тим у вези, није изненађујуће да је титулу „патријарх“ у односу на Сергија (Страгородског) и Алексија (Симанског), Андрејевски увек писао под знацима навода.

До 1971. у Богословији Свете Тројице у Џорданвилу, главној духовно образовној институцији Руске Заграничне Цркве предавао је патрологију, моралну теологију, апологетику, црквену историју, психологију, логику и историју књижевности.

Преминуо је у Њујорку; Сахрањен је на гробљу манастира Свете Тројице у Џорданвилу.

Гроб Ивана Андрејевског на Џорданвилском гробљу