КРУНИСАЊЕ РУСКИХ ВЛАДАРА

Причешће Цара у олтару

Први почетак крунисања руских царева и непоколебиво веровање руског народа у благодатно дејство тога крунисања

        Ова многобројна и моћна северо-источна словенска фамилија – Руси – како је из најстаријих хришћанских времена, како по самом положају свагда била у непосредној близини преко Црног Мора са источно православним визнатијским царевима  и патријарсима, тако, и по војничкој слави, како и по свом значајном месту положаја и по сродству између првих великих руских кнежева и грчких царева,- то је све, а нарочито ово последње, баш и био први и најважнији повод, да руси владаоци одмах, још у почетку, ступе у овакву духовну везу са тада моћном Христовом вером и просвећеним Истоком. Да, тако, по оваким даним приликама и одмах по примљеном хришћанству њихови владаоци отпочели су примати од Источних царева царске знакове, а доцније и титуле царске и императорске. Зато и нема у руској повесници „краљ“, до: кнез, цар, и император, - о чему ће се даље опширније по реду изложити.

        Крунисање руских царева важи као један највећи народни религиозно-политички акт, који је од особитог политичког значаја, са гледишта руског народа и цркве. Свето крунисање цара сматра се као једна најмоћнија и најсветија нераскидна веза народног владаоца с народом и Божјим Провиђењем, по тврдом веровању и сталном народном убеђењу: да владавина једног неосвећеног, некрунисаног и св. миром непомазаног цара, не би донела среће, мира ни благостања. И само онда у оном тренутку, када оно огромно звоно са Иванове куле, једновремено са звонима свију осталих преко пет стотина цркава у Москви, забрује и једногласно објаве, да је у св. Божјем храму извршен св. чин крунисања, - тек тада и спушта се благослов Божји на главу самодржца свију Руса, а на све његове верне поданике излива се благодат Свесветог Духа.

        Напоменусмо, да је царско крунисање руском народу дошло упоредо, једновремено са хришћанством; јер грчки цареви одмах су новим хришћанским северним владаоцима отпочели шиљати царске знакове, као; царски венац, напрасни крст, којим је замењивана страозаветна златна гривна; бурму или украшен златан ланац, окићен скупоценим камењем са св. изображењима; и ови су знаци полагани: на главу, груди и плећа царска. А напомиње се у једној грамати зашто се шаљу царски знакови: на славу и част и венчање великог самодржавног царства.

        А о томе ће се јасније даље видети како су крунисање руских царева, сви обреди и церемоније постепено пренесени из Византије у Русију још, као што рекосмо, почињући то од самог почетка хришћанства у X и XI веку и да је то већ у XII веку у неколико било познатије, од како су руски кнежеви готово редовно своја ступања на престо утврђивали крунисањем и миропомазањем.

        Обред крунисања у тако званим Деоним кнежевинама тадање Русије, која је била раздељена на многе области, састојао се у томе: да су новога владаоца уводили у катедралну цркву свештеници, бојари и народ, па га посађивали на један сто. Тако се помиње у летописима: „и он је ступио на престо и беше посађен на сто.“ Па и за време монголске владавине, руски кнежеви строго су се придржавали обичаја крунисања, само се морао тада да врши тај чин у присуству кана и то овако: Кан је новом великом кнезу, ког је он наименовао, предавао мач, затим је велики кнез узјахао коња, кога му је кан даровао, а сви други кнежеви морали су му водити коња. Геролди су по том објављивали име и титулу крунисаног. После овога кнез је одлазио у своју земљу и примио изјаве верности и оданости својих поданика.

        На овај је начин крунисан Александар Невски (1252 до 1262). У почетку владе овог великог и значајног кнеза, дођу к њему послате од папе Инокентија IV два кардинала са предлогом: да ће му папа послати круну и војску против Татара, но овај за то да прими римокатолички веру. Али, кнез са својим верним народом био је постојан у светој источној-православној вери, и волео је са својим побожним и одважним народом борити се на смрт и живот са Татарима, на послетку и молити их да му признаду владавину и крунисање по православним обредима, но ма шта примати од Римпапе, који је тог времена за самосталност народа био далеко опаснији и од самих Татра и њихових вођа: Батија, Чингискана, Тамерлана и других, који су много што шта руском народу дозвољавали па и оно, рашта би га папа проклињао и анатаму бацао.

        Овај почетни прости начин „подизања и посађивања“ на сто у X, XI, XII, XIII и XIV веку доцније се у XV столећу, када је постпено збациван татарски јарам и почело бивати самодржавије, претворио у величанствен свечани обред крунисања са многостручним церемонијама. Но, услед тога, што је московска царевина по земљишту – обиму увећала се, пошто је престала унутарња дуга и крвава међусобна борба и што је чешће долазила у борбу са раскошним Истоком и Западом – она је, разуме се, и прекинула са дотадањим патријахалним начином живота државног, а на место тога уђоше у обичај, разне  дворске модерне „етикеције“, дворски церемонијали и дворске уредбе.

        Али, руски народ ипак је остао и даље са својим дубоким побожним стародревним непоколебљивим уверењем у благодатну силу крунисања његових царева.

        Предања постоје, да су по крунисању просветитеља Русије хришћанско-православном вером Владимира I Светославића (980. -1015. год.), који се по крштењу крунисао и оженио Аном сестром грчког цара Василија, натраг у Цариград враћене оне царске регалије грчких императора, које су донесене у Русију.

        Всеволода I Јаросављевића (1078-1093. год), за ким је била Ана сестра грчког цара Константина Мономаха, крунисали су изасланици са Истока, послати митрополити ефески и антиохијски, који су му из Цариграда донели регале – царске знакове, о чему напомиње и цариградски патријарх у својој грамати од 1561. г., којом је утврдио на царство Јована IV Василијевића. Но о тим царским знаковима не зна се да су му на дар дати, или су опет враћени.

        А тек први пут се зна да су царски крунидбени дарови из Цариграда донесени за крунисање и подарени крунисаном великом кнезу Владимиру Всеволодовићу Мономаху – по матери унук  грчког императора Константина Мономаха – (1113. – 1125. године), за кога се зна, да је он први свечано императосрким венцем венчан у Кијеву.

        Старе царске утвари којима је крунисан Владимир Всеволодовић Мономах, којима су се крунисали вековима, па се и сада руски цареви крунишу, само што се сваки пут по нешто дода или измени, послао је у Кијев византијски цар Алексије Комнен, а то су ове крунидбене утвари: Мономаховаја шапка, један крст – распјатије од арапског злата; једна царска чаша – пехар од Карнијона, који је био својина римског цара Августина; један штап искићен драгим камењем; један златни ланац и једна јериванија – царско јапунџе – нарамник у којој се Константин Мономах круинисао а која је украшена светитељским иконама, толико широка да је покривала рамена и прса; на том су нарамнику ове иконе: Спаситеља, Богородице и Јована Крститеља. Све је кнезу Владимиру ове дарове донео и сам собом предао Неофит јефески митрополит, који га је у кијевској саборној цркви царском круном венчао и прогласио руским царем. Ове знакове носио је Владимир само онда, када се крунисао за првог цара Велике Русије. Тим знацима и другим скупоценим новим, који се чувају до крунисања у Оружаној палати у Петрограду, сваки се цар крунише у Москви, па се после опет по крунисању враћају у Петроград.

Симболи царске самодржавне власти: круна (венац), скиптар и шар (держава)

        У летописима је прибележено, да је Владимир пре своје смрти предао све ове знаке царског достојанства своме сину Ђорђу на чување (1155. – 1157. год.), а свештенству и бојарима препоручио, да се све донде престане с крунисањем док се под скиптар једног владаоца не саједине сви књежеви – уделни у моћну царевину.

        После крунисања Владимира Мономаха не види се ни један на престолу руски владалац да је овим царским знаковима крунисан за 373 године (1125. – 1498. године), а као што и пре напоменусмо, над великим кнежевима вршен је – за све то дуго, за руски народ претешко време, због своје братоубилачке поцепаности и крваве татарске поплаве – неки обред у татарском логору пред каном, па потом на најпростији начин у својој домовини ови кнежеви освештавали су и црквеним обредима своје ступање на достојанство великих кнежева, но без речених крунидбених царских знакова. Али све је то морало бити од неверника у тајности исто онако, као што је то бивало у XV веку после Косова и код српских деспота.

        После толико дуго времена први је Иван III Васиљевић (1462.- 1505. год.), обратио пажњу на то, што руски господари, противно обичају свију православних царева, седају на царски престо без миропомазања. Иван III у другом браку оженио се грчком царевном Софијом – Зојом, ћерком Томе Палеолога, рођеног брата последњег грчког цра Константина Палеолога, кога су Турци лишили Цариграда, царства и живота (1453. год), па да би везу своје династије са Визнтијом и још боље утврдио примио је овај Иван за московску царевину и византијски државни грб: црног двоглавог орла са спуштеним крилима. А 1472. године, примио је титулу цара, па је и своје указање отпочињао речима: „Ми, по милости Божјој владалац свију Руса.“ Он је сматрао себе као наследника свију обичаја пропалог двора византијског. Српски су се владаоци на 250 година пре овог овако у својој држави потписивали.

        Иван III, који је 1457. године победио Татаре и отказао им данак давати, у истом времену укинуо је Удељнија или почасна права, која се нису саглашавала  са пуновлашћем венценосца; па као самодржац царевине, Новгорода, Москве и Владимира, по предању потражио је и узео је, као што мало час и напоменусмо, тек после за мало не пуна четири столећа (373. године) старе крунидбене царске утвари, да испуни аманет свог претка Владимира Мономаха. Овај је цар за своје владавине крунисао и светим миром помазао од старијег сина дете, свог петнаестолетног унука Димитрија као свог наследника, на најсвечанији начин, у Москви, па је том приликом и отворио нов церемонијал, који је до тада био ретка па и невиђена слика овакве раскоши.

        Од тог времена па до сада за пуна четири века (1498.-1898. год), непрекидно сви су се руски владаоци крунисали и св. миром помазивали; сем што су могли бити два изузетна случаја зато, што је један био болестан па се није ни крунисао, а други је на скоро после ступања на владу умро.

        Даље у доцнијим временима налазе се само нека допуњавања тог свечаног чина ступања на престо, а имено: спомињене се о свеноћном црквеном бдењу уочи дана крунисања; о свечаном преношењу царских утвари у саборни храм на дан крунисања; о торженственом доласку Господара у храм; о светом тајинственом миропомазању и причешћу на дан венчања на царство. У чин крунисања Феодора Јовановића помиње се о скиптру, миропомазању и причешћу – примању свете тајне. У чину крунисања Василија Јовановића Шумског, помиње се о јабуци или државном знаку. У чину венчања Михаила Феодоровића спомиње се о свеноћном бдењу. При крунисању Теодора Алексића спомиње се о порфири и пространом вероисповедању православне вере.

        За крунисање царева, Петра и брата му Јована, који су се у један дан крунисали, била је неопходна потреба да се начини још један нов венац, по обрасцу Мономаховг венца, који се од тог времена ипак као света старина свагда на видик износио при крунисању, па и после крунисања владаоца. Царевима, Петру и Јовану Алексијевићима, Русија је на мало захвална у томе, што и сада њихов венац блиста, какве је драгоцености веома мало у целом свету. Поред тога броја регала - царких знакова – за венчање императора на царство, Петар је додао и орден св. Андреја Првозваног на златном ланчићу са државним знамењем, печатом и мачем. Садање од велике вредности императорски скиптар, начинио је император Павле Петровић.

        Чин крунисања руских императора постао је у потпуном смислу свечана, сјајан и особито торжествен, много више но што бива код других хришћанских владалаца, од оног дана када су почеле учествовати императорице у овом свештенодејству; а то је отпочео први пут Велики Петар са крунисањем своје императорице Катарине I, који је обичај из најстаријих времена постојао код источних императора.

        Сва поменута света правила и обичаји о стародревном крунисању владалаца на престо Православна Црква сачувала је и до данас. Света Црква, знајући и високо ценећи и уважавајући узвишени царски сан, она с материнским старањем претходно пре богослужења и венчања, молитвом и исповешћу приуготовљава цара за свето венчање на царство. Онако као што су некада израиљски цареви ради свог торженственог „воцарења“ ишли из Јерусалима у стару скинију у Гаваон – што је то било угодно Господу Богу, - по истом се обрасцу и православни руски цареви, ради свога венчања на сверуско царство, још из старих времена упућују у старославну престоницу правосалавне Русије, у велику свету Москву, и тамо примају свештено крунисање у њеном непобедивом белом Кремљу, њеном првопрестолном Сабору – св. храму, у коме се и освештава св. Миро.

 Епископ Жички Сава Дечанац (♰1913)