СМИСАО И ИЗВОРИ МОНАРХИЈЕ

Као владавина једне личности, монархија је позната још од најстаријих времена. Она проистиче из природне јерархичности људског друштва, почев од главе породице. И прве познате демократије, у Атини и Риму, појавиле су се тек после пада монархије.

МИРОПОМАЗАЊЕ ВЛАДАРА

 

Пракса миропомазања владара, као саставни део церемоније крунисања или као самостални чин обављања свете тајне, релативно је позна појава у историји формалних ритуала иницијације којом поданик/лаик прима вишњу харизму и трансформише се у легитимног суверена. По својој суштини, миропомазање је неупоредиво значајније од чина крунисања, јер представља циљно понављање једне свете тајне која је по дефиницији јединствена и непоновљива[1].

БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ МОНАРХИЈСКЕ ВЛАСТИ

 

У породици треба тражити прве обрасце власти и потчињавања, који су се касније раширили у великој породици – држави. Управо – отац је први властодржац. Али као што власт оца није створио сам отац, нити му је даровао син, него је скупа са човеком проистекла од Онога који је створио човека, открива се да је најдубљи извор и највише начело прве власти која је међу људима настала после, у Богу – Творцу човека.

УЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ДРЖАВНОЈ ВЛАСТИ

Без дубоког разумевања учења Православне Цркве о државној власти немогућа је правилна оцена догађаја из руске црквене историје 20. века и црквени препород у наступајућем 21. веку.

Сагласно томе учењу човечија природа се од тренутка грехопада прародитеља налази у стању дубоке и свестране повређености, од које не може да се избави својим сопственим силама. Изгубивши правилно разумевање слободе пало човечанство, остављено само себи и лишено свих уздржавајућих начала, неизбежно је морало бити увучено у „идење за телом у нечистој похоти“ (2Пет.2:10), коначни разврат, погибао и самоистребљење.

КРУНИСАЊЕ РУСКИХ ВЛАДАРА

Причешће Цара у олтару

Први почетак крунисања руских царева и непоколебиво веровање руског народа у благодатно дејство тога крунисања

        Ова многобројна и моћна северо-источна словенска фамилија – Руси – како је из најстаријих хришћанских времена, како по самом положају свагда била у непосредној близини преко Црног Мора са источно православним визнатијским царевима  и патријарсима, тако, и по војничкој слави, како и по свом значајном месту положаја и по сродству између првих великих руских кнежева и грчких царева,- то је све, а нарочито ово последње, баш и био први и најважнији повод, да руси владаоци одмах, још у почетку, ступе у овакву духовну везу са тада моћном Христовом вером и просвећеним Истоком. Да, тако, по оваким даним приликама и одмах по примљеном хришћанству њихови владаоци отпочели су примати од Источних царева царске знакове, а доцније и титуле царске и императорске. Зато и нема у руској повесници „краљ“, до: кнез, цар, и император, - о чему ће се даље опширније по реду изложити.

ПОМАЗАНИК БОЖИЈИ

Крунисање цара Николаја II, 1896.

Питање: Да ли помазивање приликом ступања царева на трон представља Свету Тајну, када је и ко установио то помазивање, да ли је оно догматски обавезно и да ли се непризнавање ове тајне сматра за грех. Ми имамо Једног Помазаника Божијег - Господа Исуса Христа.

Како су онда цар Петар Први и потоњи цареви себе величали као "помазанике Божије"? Како ово да се схвати?