ДОМАЋИНСКИ ПРИНЦИП

Када су у другој половини прошлог века у Србију почеле продирати социјалистичке идеје и када су се под утицајем либералнодемократских схватања почеле код наше интелигенције формирати нове концепције друштва и државе напуштени су наши патријархални основи и прекинута органска веза са њима. Полазило се од апстракције са предубеђењем, да све оно што је изворно наше, патријархално, нема вредности и да се, ако хоћемо да уђемо у заједницу културних народа, мора све почети изнова по узорима донетим са стране.

Оно што је прво било нападнуто био је домаћински принцип у коме је оличено и начело ауторитета и принцип рада и један виши смисао за морални поредак ствари како у породици, тако и у заједници. У име тежњи за индивидуалном слободом солипстистички надахнутом проповедано је право изопштавања из породичне заједнице, задруге, која, по Светозара Марковићу „као да развитак личности сасвим спречава“.

На челу задруге стајао је домаћин, увек онај у чију моралну, интелектуалну и прегалачку способност задруга има највише поверења. Јер по самој природи ствари домаћин је живи носиоц домаћинског принципа. Он је плодотворно тло из кога се развија цела заједница. Он промишља, предвиђа, распоређује, управља и бди над сваким појединим чланом и над целом породичном заједницом. И ако је он ту, да све види, све зна, и свуда у прави час стигне и сваком продуктивном члану заједнице одреди врсту посла, он пак, није само то. Његове функције и његова мисија нису истоветне са функцијама једног доброг и пожртвованог управника предузећа.

Домаћин је нешто више. У нашој старој религији он је био обожен. Имао је свој култ, што свакако, није случајно. Јер култ домаћина представља и осећање неопходности ауторитета и морални смисао за потчињавање вишим принципима реда. На практичном плану то за сведочава смисао за конструктивност и готовост свесног самоуткивања у заједничко. Дубље захваћено то је унутарње савлађивање сабласти анархије, пригушивање оне тајне егоистичке склоности у човеку, која подстиче, храни и бодри оно пркосно и охоло ја у нама, које је узрок и личног и друштвеног расцепљења.

Домаћин није само старешина. Него и васпитач млађих чланова задруге, која је у нашој прошлости била не само економска, него и духовноморална заједница. Знатан део преимућстава домаћинског принципа садржавао се бар у тој васпитној улози домаћина, који је васпитавао не речима, и принудним мерама, него живим примером, сопственим напорима, оним својим особинама, које су, узете све скупа, чиниле од њега једну живу снагу на коју се морао угледати. Он је био углед у свему, жива кохезивна моћ, која је целу заједницу спајала, у једну вољу, једно осећање и једно заједничко прегнуће у ком нико није мислио на своје лично, посебно, него сви на заједничко.

Домаћин је оличење власти, носилац ауторитета, живи образац за животно подржавање и углед. Он је морална основа заједнице, она снага која свему одређује одговарајуће место и сваког поставља тамо где треба да буде. Он је темељ оног патријархалног живота који је, по речима Светозара Марковића, једини „био кадар да створи и васпита  оне чврсте, челичне карактере, који су се јављали у српском народу за све време ропства под Турцима.

И домаћинско начело и култ домаћина одржали су се и данас у српском народу. У тешким скорашњим духовним смутњама и у сплету једне изванредно вешто подешаване пропаганде, српски је народ из овог свог вековног начела црпео главну отпорну снагу. У једно унутарње дубоко поремећеном времену наш сељак је баш у овом принципу налазио главно упориште за чврст отпоран став против плиме анархизма, који је био почео хватити земљу, јер је наш народни човек од искона васпитаван у духу рада и конструктивности. Зато није могао да прими све оно што је стајало у очитој супротности са свим оним што је он носио у души као вековно наслеђе предака.

Зато су српски домаћини и били главна мета убилачких прохтева комунистичких злочинаца. Најбољи између њих убијани су без милости, јер су они били живо оличење позитивне  животне снаге народа и отеловљење конструктивног духа српске земље...

Данас када се утемељују животни основи српског народа за векове у будућност потребно је, после свестраног разочарења у оно што је било, истаћи како органску сраслост домаћинског принципа са духовном суштином нашег човека, тако и потребу његовог пуног оживотворења у држави на коју је наш сељак увек гледао као на проширену своју задругу. Већ одавно наш сељак жели, да се домаћинским моралом, ауторитетом и прегнућем воде и свршавају сви послови у држави. И ако би се његове жеље у овом погледу могле свести на свега неколико речи и онда би то биле речи које смо навели.

Др Ђоко Слијепчевић, „Наша борба“, бр. 36. 10. мај 1942. Стр. 3.