ДОМАЋИН И СТАРЕШИНА У СРПСКОМ НАРОДНОМ АНТИДЕМОКРАТСКОМ ПРЕДАЊУ

Појам домаћина и старешине у нашем народу тако је јасан да представља потпуно јасно гледање на живот и свет у овом погледу. Ту наш народ уопште не лута. Не само да је старешина у његовој свести представљен, већ је он заједно са свим својим функцијама описан до појединости.

Наш народ пре свега у друштву види потпуну хијерархију. Он не зна за човека који никоме није потчињен. Сваки човек има свога господара јер само Бог нема господара. Према томе у природи нема невезаних јединки, хијерархија је потпуна све до Бога који је домаћин васионе.

Наш народ разликује два потпуно одвојена социолошка типа људи: чељад и домаћине. Чељад су чланови заједнице, задруге или породице, домаћин је њен старешина. Чељаде нема много брига, јер му је посао да слуша старијега. У млађега поговора нема[1], каже наш народ. Домаћин има много више бриге, јер он брине и за себе и за друге. Домаћин већ управља заједницом и мора да решава проблеме за које чељаде често пута и не зна. Већа глава више главобоље, каже наша народна пословица.

Демократско схватање у старешинском положају види част и сласт, достојанство, личну корист и уживање. Наш народ напротив, у старешинству види тешке дужности и нарочите способности. Отуда демократије не брине много ко ће на положај доћи и колико ће се на том месту задржати, јер она прокламује да су свима грађанима „подједнако доступна достојанства, положаји и јавне функције“ (тачка VI Декларације права човека и грађанина из 1789. године). Схватања старешине у нашем народу су сасвим супротна: старешина има да буде домаћин. А домаћин, то није сваки човек, то је човек који има нарочите особине и способности. Домаћин и његове дужности наш народ описује у скоро свим појединостима.

Пре свега, домаћин мора да буде један. Две воље четири ћуди, каже наша народна пословица и она на јединствено леп начин исказује принцип јединства у заповедању о коме смо напред у овој књизи говорили. Да не би било сумње да наш народ на старешинском положају види само појединце , а не некакве одборе и групе, још је јасније из пословице: Где је више репова ту је мање главе, као и где је много бабица килава су деца. Дакле, старешина или домаћин може да буде само један човек, а никако неки одбор или гомила.

А да ли друштво баш мора да има старешину?

На ово питање наш народ даје недвосмислен одговор и то увек у смислу неопходности старешине. Тешко кући где није госпара и баштини где није пудара, вели наш народ у Приморју. А да друштво без потчињавања старешини не може да напредује, јасно је из ових изрека: Где се старији не чују, ту Бог не помаже и Жиле се корена држе којој пословици Вук даје следеће објашњење: треба се старешине држати.

И треба се старешине држати. Али због тога, домаћин мора да буде светли пример чељадима, иначе је зло. Какав господар, онаки и млађи, каже наша народна пословица, као и С главе риба смрди, за коју изреку Вук даје објашњење: до старешине све стоји.

Наш народ има пуно разумевања за дужности старешине и он ове дужности обухвата својим изрекама. Који домаћин не мисли увече шта ујутру ваља радити, ту нити је куће ни домаћина, каже наша народна пословица, и ту је на изванредан начин подвучена дужност предвиђања на старешинском положају.

Али сваки не уме да предвиђа. Луд се пење да високо сједе, а кад буде до бесједе, каје се што онђе сједе, вели наш народ у пословици. Није дакле проблем старешинства само у томе да се човек попење да високо седи, он треба на том положају и да уме да се снађе те да дужностима положаја удовољи, што свако не може. Ту наш народ апсолутно није демократског схватања.

Пре свега он не сматра да су људи једнаки. Ни прсти у руке нису сви једнаки, каже наш народ, у пословици. А демократско схватање, да народ сам најбоље уме себи да изабере старешине, наш народ најодлучније побија у следећим својим изрекама: Док човек са човеком  врећу брашна не изије, не може га познати или Човек човека не може познати док с њим не изије онолико соли колико у зубима може одићи. Како ће онда народ гласати за људе које је само једанпут или двапут саслушао на збору? Шта је народ управо могао да види код кандидата на политичком збору и агитацији? Могао је да види само спољашност, а по спољашности се људи не цене. Поп се не бира по бради, него по глави, каже наш народ. Исто тако: Залуду је лијепа брада кад је слаба глава, лепа је наша народна пословица.

Основни је принцип демократског старешине, председника одбора, да се покорава вољи већине, чак и онда када се он са одлуком не би слагао. Он може да има у извесноме питању своје гледиште, али ако остане у мањини са тим гледиштем, његова је дужност да гледиште већине, после гласања, прихвати као своје. То је савршен председник по демократском схватању старешинског положаја. Наш народ ту има сасвим друго схватање.

Наш народ каже: Тешко томе ко за туђом памети иде, али зато: Свачију слушај, а своју сматрај. Домаћин дакле треба да има своју памет и да за њом иде, али да би му одлуке биле добре, он треба да чује сваки савет и сваки приговор, само при томе треба да ове савете и приговоре схвати и одмери са свога гледишта па да користи за своју одлуку само оно што он сам сматра да је добро и корисно. Не вреди један приговор онолико колико га људи заступа, него онолико колико истине садржи. Квалитет иде испред квантитета, шта више, квантитет има да се потпуно потчини квалитету. Што виде четири ока, видеће и двадесет четири, каже наш народ, чиме хоће да објасни да је непотребно трпати много очију на место одакле се гледа. Множина је потребна онде где се слуша, а где се заповеда ту је један доста. То исто важи и за места где се одлучује. Коме свијет кроји капу, онај иде без капе, каже наша народна посланица.

Наш народ је нарочито противан томе да се млађима (подређенима, нап. уред.) оставља да сами одлучују о стварима и пословима заједнице. Реп глави не заповеда, каже наша народна пословица, а који старешина попушта много млађима да би им се удобрио, зло чини, јер Млађем на вољу, а себи невољу, тако на крају испада. Али то не значи да старешина не треба и млађега (подређеног нап. уред.) да саслуша. Он треба свакога да саслуша, али не сме у томе да се изгуби и да себе сматра само једним од многих, како то сматра демократија. Ко свакога слуша зло чини; а ко никога не слуша још горе, чим хоће да каже да свакога не вреди слушати, јер сваки не уме да нам да паметан савет, али зато још је горе уобразити да ми све знамо па да никога не послушамо. Треба умети одабрати себи саветника и ово се питање не може да реши шаблоном већ једино способношћу старешине. А старешина има могућност да овај избор у току свога вршења дужности врши, јер и ту наш народ даје извесне принципе.

Пре свега људе, који много лепо умеју да говоре, не треба много слушати. Која кокош много кокоће, мало јаја носи, каже наш народ. Насупрот народном гласању које је створено баш за људе који много „кокоћу“, наш народ сматра да ти људи, супротно ономе што би се очекивало, мало користи могу дати. А да је народ лаковеран и да лако потрчи за оним што му годи, па макар да то и није истина, наш народ зна јер вели: Лаж се прије прима него истина. Зато старешина мора да има своју вољу и своју памет, иначе, нема старешине.

До које мере наш народ захтева од старешине да има своју вољу најбоље се води из пословица: Отац, који није љут, и домаћин који није зао, не ваља ништа и Ко злима опрашта, добрима шкоди. Домаћин мора да буде строг, јер људи нису једнаки: некоме је довољна опомена, а неко мора и батине да добије да би се ред у заједници одржао. Не боји се свака шуша Бога, него батина, каже наш народ у пословици коју често помиње, као и Света батина из раја изашла.

Домаћин дакле мора да има и силу у руци да би своју дужност старешине могао да обавља онако како је то заједници потребно. Али ова сила не сме да буде насиље, јер је Луда сила, брза погибија. Отуда добар домаћин може да буде само онај који свему уме да нађе праву меру, па зато и старешина при одлучивању, не треба да нагли већ да увек добро размисли да не погреши. Три пута мери, једном сеци, каже наша народна пословица.

Домаћин мора непрестано да бди над млађима (подређенима, нап. уред.), јер само тако посао иде како треба. Узалуд ће се нешто одредити како треба, ако се рђаво изврши, користи неће бити. Очи господареве коње гоје, вели народна пословица, иако господар лично не даје храну коњима него млађи (подређени, нап. уред.). А ако је млађем (подређеном, нап. уред.) непријатно да се његов рад надзирава, или што каткад и казну добије од старешине, домаћина не треба да боли глава јер: Свему свијету ни Бог није угодио.

Комунисти и њима наклоњена литература, проповедајући мржњу доњих друштвених слојева против горњих, цртају људе из горњих слојева обично као лењивце, као људе који само уживају и ништа не раде, који се само издиру на послугу, излежавају до подне, и не знају како ће време да утуцају, и тако даље. Наш народ не гледа тако. Он у горњем слоју види домаћине, људе који непрестано раде, мисле и штеде. Човек, како комунисти представљају богатог буржуја, ако је заиста такав, врло брзо пропада, престаје да буде буржуј и иде у слој пролетера. Такав човек не остаје дуго у горњем слоју. Да би један човек остао дуго домаћин, он мора да има сасвим друге особине, које наш народ познаје и цени. Што ко више има, то се више стеже, каже наш народ и тиме жели да подвуче да се не напредује нерадом и расипањем, него напротив штедњом и стезањем. Штедња је највеће богатство, каже наша народна пословица, што показује да наш народ не види богатство у великом добитку него у штедњи. Није сиромах онај који нигда није имао, него онај који је имао па изгубио, сматра наш народ са правом јер је у истини тако. Што човек не потроши оно је добио, исто тако вели наша пословица, дајући нам на тај начин једну позитивну дефиницију штедње.

Отуда није живот појединца зависан само од положаја који у заједници заузима него у првом реду од заједнице којој припада. У напреднијој заједници може млађи (подређени, нап. уред.) боље да живи него старији (надређени, нап. уред.) у заосталој заједници. Зато наш народ каже: Волим у добру служити, него у рђаву заповиједати.

Млађи (подређени, нап. уред.) има старешини да се покорава без објашњења. У млађега поговора нема, општи је закон потчињавања у заједници. Али потчињавање се не задржава само на најмлађем (најнижем потчињеном, нап. уред.) у друштву, оно има да се поштује у целој природи све до Бога. Што цар рече то се не поговара, важи и за домаћине и за њихове млађе (подређене , нап. уред.). Али при томе не треба заборавити ни то да Бог на небу, а цар на земљи заповједа.

Ако се другачије ради, то наш народ одмах сматра за погрешку и подвргава исмевању. За њега је старешина, не готован и уживалац власти, него домаћин. А домаћин, то је отац, саветник, учитељ, вођа и господар у исто време. То је брижник целе заједнице.

Милосав Васиљевић, „Човек и заједница“, Београд, 1944.

---

[1] Сви цитати: Вук Караџић: Српске народне пословице, Државна штампарија Београд, 1033.