„Сасвим другачије ће се та борба одвијати у условима револуционарних потреса, грађанских и међународних ратова. Потреба да се брани отаџбина, вера, и светиње, у тим условима не ставља човека у позицију васпитача већ ратника; његов задатак није буђење очигледности и љубави у души агресора, смиривање његовог гнева, нити оплемењивање његових намера, не, он је позван да физички заустави и спречи, он мора присилно окончати напад; потребна је претња која сеје страх, патњу и смрт.
Физичко спречавање и присила могу бити религиозна и патриотска човекова обавеза и тада он нема права да их не употреби. Испуњење те обавезе уводи га као учесника у велики историјски бој између слугу Божијих и снага пакла. У том боју он неће морати само да исуче мач, него ће на себе морати да преузме и терет убиства.
Супротстављање злу силом и мачем није грех тамо где је оно неопходно потребно или, што је исто, тамо где оно представља једини или најмање неправедан излаз.
Само наивна грубост ригидног моралисте може рећи да је то „зло“ и „грех“, јер је то, у ствари, безгрешно вршење неправде.
„Зло чинити од зла се бранећи, ту злочинства нема никаквога.“ Владика и господар Петар II Његош
Човек који води борбу са злом мора сам да види, увиди и оцени све услове борбе, да их својим људским умом разуме и да својом људском вољом одлучи. Он мора схватити да је принуђен да се окрене тим средствима зато што он није Бог, већ је само ограничен, али предан слуга Божији, те зато и мора чинити оно што је нужно по његовом крајњем људском разумевању и увиду. И тада ће увидети да му та неправедна средства нису само „дозвољена“, већ и „посвећена“, и да су обавезна у свој њиховој неправедности.“
Иван Иљин, О супротстављању злу силом
Нема коментара:
Постави коментар
Цароставник задржава право не објављивања неумесних коментара