ВЕЧНО СЕЋАЊЕ НА ДИВ - ЈУНАКА, НЕДЕЋИВОГ ЂЕНЕРАЛА КОСТУ МУШИЦКОГ

Ђенерал Коста Мушицки је рођен 7. априла 1897. године у Славонском Броду.  Потомак је старе српске племићке породице. Породица Мушицки била је потомак изданка епископа горњокарловачког Лукијана Мушицког.

Са 17 година насилно је мобилисан у војску аустроугарске монархије, али ће првом приликом прећи у редове оних којима је и припадао по духу и крви. За показану храброст у Првом светском рату, одликован је Карађорђевом звездом, а након рата постаје ађутант краља Александра, престолонаследника Петра и краљице Марије. 

Чин пуковника задобио је 1937. године. Почетком Априлског рата учествовао је у борбама у околини свог родног града, а након слома бива ухапшен од стране усташа. Успеће да се спасе и прелази у Београд где се повезује са још једним јунаком, пуковником Милошем Масаловићем и Димитријем Љотићем.

 

У тешком времену за србски народ, када на његово чело стаје Милан Недић, Мушицки постаје 15. септембра 1941. године командант Србског Добровољачког Корпуса. Под његовом командом, омладинци покрета Збор успешно су, само два дана од формирања, у потпуности разбили и у бег натерали злогласни космајски партизански одред и тако започели борбу против комунистичке опасности која се надвила не само над нашом Отаџбином, већ и над читавом Европом. 

Маја 1944. ђенерал Недић унапређује Мушицког у чин бригадног генерала због пораста добровољаца: од 12 одреда из 1941. године, они су 1944. имали пет пукова, са по три батаљона и допунском командом.

Ђенерал Мушицки на церемонији освећења пуковских застава СДК,
са свештеником Алексом Тодоровићем.

Захваљујући ђенералу Мушицком и његовој политичкој зрелости добровољци су били национална елита, најхрабрији, најзрелији и најопаснији противник комунистичке  револуције и њених паклених планова уништења Србије и Србства.

Њиховом заслугом, под мудрим вођством председника Недића и под командом ђенерала Мушицког успешно је ликвидирана комунистичка револуција на територији Недићеве Србије.

Пораз комунистичке револуције у овом делу наше отаџбине није био само војнички пораз, то је било чупање корена њиховог политичког утицаја, разорење њихове организационе структуре у позадини и уништење њихове оружане снаге.

Безглавим бежањем у Рашку спасао се Јосип Броз са својим штабом и око 1500 партизана. Сви преостали одреди били су уништени или су разбијени на десетине и тројке способне још само за неку терористичку акцију, али никад више као озбиљнија оружана снага.

Захваљујући добровољцима и ђенералу Кости територија Недићеве Србије постаје најјача национал-монархистичка тврђава Србства. Најснажнији и најопаснији противник комунизму коју су удруженим снагама на крају рата морали срушити моћни совјетски тенкови и савезничка авијација, како би комунисти на територији Србије успоставили своју диктатуру. 

Председник владе, Милан Недић, војвода Коста Пећанац
 и генерал Коста Мушицки

Према заробљеницима је био прави витез. Прва његова наредба, када је 1941. упутио добровољачку јединицу на терен, садржала је и ове редове: "...Према рањенима и заробљеним непријатељским војницима опходите се витешки и увек будите хришћани..."

Иако никада није припадао ЈНП Збор, Мушицки је гајио посебну љубав и поштовање према Димитрију Љотићу као према човеку мислиоцу, државнику, визионару, политичару и родољубу, због његове предводничке улоге у духовном васпитању СДК, исправном и зрелом политичком расуђивању и неуморном националном прегалаштву.

У "Десет заповести Српским добровољцима" (постављено на крају текста) написао је упутства какви они треба да буду. Та упутства садрже дух којим су Добровољци били надахнути, и понашање које се од њих очекивало.

Полагањем оружја снагама Британске армије током маја 1945. године у Италији и Аустрији завршена је оружана борба Српских добровољаца. Британци су по разоружању срамно и на превару у Титову кланицу послали преко 3000 Српских добровољаца. 

На тражење Тита, Британци су ђенерала Мушицког испоручили комунистичком "суду народним издајницима и сарадницима окупатора". На опроштају са својим верним саборцима и друговима добровољцима, знајући да га у комунистичкој Југославији чека сигурна смрт, рекао је следеће:

"Јунаци, ја идем на пут у Небеску Србију, тамо где се већ налазе најбољи наши другови, да се њима ставим на чело, јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и Отаџбину.

Другови, истрајте до краја у СВЕТОЈ БОРБИ за Истину и вазда имајте на уму, да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и раду прате и да су стално са вама. Живео краљ!"

Један енглески официр му је пре изручења комунистима понудио бекство. Али њега је било стид да то уради: "Моја савест је потпуно чиста. Бежањем би могли добити утисак да се осећам кривим...".

Суђење генералу Мушицком одржано је на титоистичком монтираном процесу против Драже Михаиловића, Велибора Јонића и осталих од 10. јуна до 15. јула 1946. у Београду. Осуђен је на смрт стрељањем. Погубљен је са осталим осуђеницима 17. јула 1946., истог дана када су жидобољшевици ликвидирали руску царску породицу на челу са царем Николајем II Романовим. 

Поред свих комунистичких тортура остао је до краја несломљен, достајанствен и храбар. Пред стрељачким стројем, према сведочанству ознаша "Уче", једини од осуђеника који је поносно узвикнуо: „Живела Србија!“.

Тако је овај частан човек, елитни официр, војник пун чојства и јунаштва, истински националиста у најбољем смислу те речи, аристократског држања и изгледа, мучен и погубљен од стране црвених бандита, олоша који су све оно за шта се Мушицки борио жртвовали на олтар Револуције и јудеомарксизма. 

Гробно место овог великана Србства комунисти и њихови идеолошки и биолошки потомци који и даље Србију држе под јармом безбожничке окупације до данас нису открили. Коста Мушицки се у континуитету свих окупационих антисрбских власти од АВНОЈ-а, 5. октобра, па на даље сматра народним издајником који пред судом не подлеже могућности рехабилитације. 

"Будите поносни. Животни пут Вашега Косте, пут је Србина, хришћанина, хероја, мученика. Усправно је ишао кроз живот, усправно је стајао на суду безбожника. А тога је данас мало у овом пузавом свету на клизавим стазама којима људи и народи лутају." Из писма војводе Момчила Ђујића госпођи Мушицки 

Бог да му душу прости! ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ! Слава хероју!

Генерал Мушицки са српским патријархом Гаврилом Дожићем
 и председником српске владе Миланом Недићем

ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ СРПСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА

Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега.
Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.

Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.

Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.

Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата. Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.

Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.

Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом. Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.

Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.

Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.

Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље”. Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.

Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.

Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива „српско чудо” – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.

Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.

Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа. Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.

Тако вам Бог помогао!

Командант, ђенерал Коста Мушицки

("Заповести" су штампане као посебна књижица, коју је сваки добровољац добио. Васпитна служба СДК је стално скретала пажњу добровољцима на ове "Заповести" као на основни закон добровољачке делатности у најтежим данима српске историје.)