Ништа се тако лако не квари, нити тако тешко поправља – као човек. Догод људи не увиде и не покају своје грехе, не могу се поправити. Историја као и свакодневни живот потврђују нам те просте истине. Оне су нераздвојно везане за променљиви ток људске културе као и за спасоносно откривање јеванђелског морала.
Духовна
поремећеност људских скупина и психологија гомила пружају нам сваки час доказ о
мрачним странама људске природе. Зло лакше пријања за човека и његове нагоне
него добро; безбоштво и неморал се брже шире него вера у Бога и поштење; истина
се много спорије, него лаж, распростире међу људима. Хришћанству је требало две
хиљаде година да са муком једва отшкрине врата свих кутова човечанства, и ако
му је у основи тако савршена и вечна доктрина као што је Јеванђеље. Најновији
европски идеализам, практично изражен у својим филозофијама и политичким
тежњама за преуређење друштвених и државних односа на подлози народне
задружности, има много сродности са хришћанским учењем о људској солидарности,
али зато су и супротности, између њега и плутократске себичне окорелости или
комунистичке сатанске аморалности, непомирљиве и непремостиве, - као што то и
развој садашњег рата показује. Међутим, бољшевички режим заснован на друштвеној
мржњи и крвавој јеврејској диктатури ево већ двадесет година траје над
мученичким руским народом и прети уништењем сваког културног идеала, а на првом
месту верског, свима хришћанским народима.
Сузбијати
зло у човеку – у томе је најглавнија функција личне и опште културе, најдубљи
смисао људског духовног напретка, сав значај умних и моралних вредности.
Савлађивати себе и у своје биће уносити праве вредности, то је велика и ретка
особина, али и први услов да човек постане доиста културни чинилац у друштву и
држави, и да паметно и корисно послужи своме народу. Здраво мишљење, поуздано
расуђивање, критички дух, активна воља, то су биле одлике некадашње српске
интелигенције и њених претставника. Српски наарод се, у својој културној
прошлости, увек истицао умним и моралним способностима као основним особинама
своје унутарње природе. Данас, морална растројеност, интелектуална сумња,
духовни нихилизам – одају знаке дегенерисања код великог дела наше
интелигенције у свим круговима, па чак и међу верским претставницима. Снага
њихове мислености и њиховог карактера не одговара више садашњим потребама
великих духовних подвига. У школи, цркви, администрацији, генерација – за коју
би Данте рекао да је данас „на половини свога живота“ – као да је праћена
сталним траговима неке трагичне коби. Двадесет година проведених у оквиру
Југославије пребили су јој кичму и уздрмали здраве основе у њеном духу и њеном
моралу.
Данас
су српском народу потребни на свим пољима, а нарочито у цркви и школи, људи са
чврстом кичмом и здравим моралним и духовним особинама. Само такви људи уливају
својој средини прво поштовање а затим и љубав. Доста је било скептика и
дефетиста у Југославији. Српство је њихова многонапаћена жртва. Ми сносимо
велику одговорност не само пред онима који тек долазе. Та будућа поколења неће
испитивати зашто је српски народ толико страдао, него ће се само питати да ли
је данашња интелигенција била на висини своје дужности и колико је допринела да
се обезбеди слободан и правилан живот доцнијих поколења.
Шта раде поглавари Светосавске
цркве?
Од
смрти Патријарха Варнаве српска црква је обезглављења. И као што је смрћу Краља
Александра Српство изгубило свога последњег великог и верног чувара, тако је и
смрћу Патријарха Варнаве српско православље изгубило свога последњег достојног
и родољубивог претставника. Да су њих двојица остали у животу, српски народ не
би био сад у положају у коме је. У борби против зла, ниједан од њих не би
показао ни трага скептицизма ни дефетизма.
На
питање једног угледног страног представника о ставу данашње српске православне
хијерархије према комунизму, један од црквених великодостојника одговорио је
„да је комунизам политика, а Црква се не меша у политику“. Неко од данашњих
протојереја, обрадован вешћу о устоличењу московског патријарха, говорио је с
мистичним уверењем да сад „Стаљин иде сваке недеље у цркву“. О, наивни оче
прото! Не веруј сатани јер ћеш ти пре из цркве него он у цркву. А шта би се тек
могло мислити о једном владики, високом доктору теологије који проповеда да је
наша борба против комунизма узалудна: „јер ако комунизам победи у Европи, он ће
и код нас завладати, ма га сад и сузбили – и обратно, ако га у Европи сузбију,
сузбиће га и код нас, па макар сад и завладао у Србији“. Тај учени софист
осуђује и вређа наше младе и срчане добровољце. На часу црквене историје он
говори ђацима да „многе политичке личности данас, ради политичких тенденција
злоупотребљавају Светога Саву и његов дух, ма да и сами не знају и не познају
истину“. О, владико! Црњи ти је образ од мантије, кад тако говориш о нашој родољубивој
омладини и њеном првом просветитељу.
Бранити
народ од зла – зар може бити светије и прече дужности од те? Не треба чекати да
се зло појави и укорени; треба пре тога све чинити да зло не дође и не победи.
Тако је Свети Сава схватао своју дужност према српском народу, и као човек, и
као поглавар српске Цркве, и као члан Немањићке династије. У његово време није
било комунизма, али је било друге јереси – богумилске -за тадашњи духовни живот
српског народа толико исто опасне. Свакоме је српском духовнику позната беседа
Светога Саве о јересима и о „правој вери“, коју је забележио његов ученик,
Доментијан. Стеван Првовенчани, у биографији свога оца каже такође да је
Немања, на сабору архијереја и велможа, изјавио: да он чува предано му од
Господа Бога стадо, да се у њему „не посеје кукољ од лукавога и одвратнога
ђавола“, и да је сазнао да кривоверни безумници „заиста служе отпаднику од
славе Божје, самоме сатани“; да је због тога, „немогуће трпети смрад глупих
кумира и мрске јереси“, изобличио „безбоштво њихово“ и послао на њих војску.
У
свакоме народу и у свима временима има кукоља, то јест поборника зла. Они увек
окрећу леђа Богу. У доба Немањино они су се звали богумилима, а данас се зову
комунистима. То су увек исти људи. Њихова неутољива страст је стално ратовање
против Бога. Али ни у једној ранијој јереси то безгранично људско безумље није
достигло такав врхунац као у комунизму.
Атеизам
је званична религија комунизма. Прави комунист је фанатизовани безбожник. Свака
друга идеологија, свака друга вера у Бога, представља у доктрини Карла Маркса,
Лењина и Стаљина, опијум за народ. Стога комунизам води увек и свуда
најсвирепију борбу против вере и цркве. Њему је прави циљ опустошити људску
душу, искоренити из ње сваки осећај религиозности, као што је бољшевички
рушилачки бес урадио у Русији. Својим пакленим методама и сатанском енергијом,
бољшевизам претвара дух у материју, душу у тесто које после меси како хоће. И
само у тако унижену и разорену људску душу могао је, под комунистичким терором,
да се усади „нови човек“: атеист, материјалист, аморалист, - комунист.
Од
Стаљина није било у историји свирепијег гониоца Христове Цркве и њених
служитеља. Од како постоји хришћанство, није Човечанство ни приближно дало
онолики број мученика као руски народ и руска црква под бољшевичким режимом.
Само онај који познаје совјетску аморалну и антирелигиозну литературу у стању
је да појми колика духовна беда може да завлада душама оних обезбожених људи,
којима су у овом животу њихови најнижи нагони и њихове пожуде једини закон. На
нашу велику несрећу, такве појаве постале су обичне и код наших „шумских“
ослободилаца, којима није ништа: зверски убити човека, заклати дете,
обешчастити жену, опљачкати и попалити туђу имовину. Комунизам је најопаснија
социјална зараза, зато је и дужност интелигенције, нарочито црквене, бранити и
цркву и државу од те смртне опасности.
Глас правог Христовог
слуге
Нико
не може Бога изиграти. Ни они који га бесомучно нападају, ни они који га
млитаво бране. Једни само откривају своје немоћно безумље, а други своју
кукавичку глупост. И једни и други ће се, у бедној таштини својих ниских
земаљских рачуна, горко преварити. Зло не може победити. Разумни људи знају
како га треба сузбијати. Богословски софисти заборављају, да се и сам Христос
бичем служио, кад је из храма прогањао представнике „прљаве чаршије“ и
јерусалимске црноберзијанце.
Стаљин
мисли да је тријумф зла већ на помолу и да ће се бољшевичка власт – основана на
мржњи, лажи и терору – ускоро проширити и на остале европске народе. Његово
верско притворство – лукава тактичка камуфлажа – може преварити грешну
интелигенцију, фарисеје и лажне пророке, али не и Бога. „Не варајте се! Бог се
не да исмејати“ Јер шта човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 6, 7). Стаљиново
сатанско церекање неће успети. Оно што Бог неће, не може се остварити. Вера
остаје и даље непомирљив непријатељ комунизма и несавладива тврђава хришћанске
културе. Ако неки црквени поглавари свесно занемарују одбрану те тврђаве,
мислећи да се и тако служи Христу, они несвесно чине услуге Антихристу. Они иду
стопама енглеских надбискупа, тих црквених кардинала. Њихов грех према Богу не
може се снобизму приписивати. Њихова заблуда много је тежа.
Сваки
народ, који окаје своје грехове, биће спасен. Божја милост већ се излива над
српским народом. О ви црвене Владике! Не уваљујте свој народ у нова, још тежа
сагрешења. Бог вам то неће опростити. Угледајте се на Христовог слугу који је
по духу најбољи – и ако по чину најнижи – међу вама. Ево шта ми тај мали
скромни, монах пише из свог удаљеног манастира: „Читам редовно ваше чланке у
„Српском народу“... И пре овога рата сам запазио, а сад ми све потврђује то
јасно, да од Хришћанске и Светосавске Мисли не би било ни трага код нас кад би
њу репрезентовао и чувао само клир црквени, а без њених стварних чувара, тумача
и бранилаца: нашег сељака, оног удаљеног од друма и вароши, и нашег истинског
интелектуалца, оног који има контакта са народном душом и прошлошћу... Нека је
бескрајно пута Слава и Хвала светоме Сави, који је Хришћанску Мисао ставио на
далеко шири, на народни, простор и учинио је скоро независном од оваквог или
онаквог моменталног стања једног реда људи“.
Др.
М. Спалајковић, министар у пензији, „Српски народ“, октобар 1943.
НАПОМЕНА: Спалајковићев чланак "Црвене владике", објављује се за савремену јавност први пут у целини, по факсимилу из архиве епископа Акакија.
КРАТКА БИОГРАФИЈА МИРОСЛАВА СПАЛАЈКОВИЋА
Др Мирослав Спалајковић је познати српски дипломата и
државник. Био један од најпоузданијих сарадника мученички убијеног краља
Александра Карађорђевића чије је дипломатске замисли спроводио увек са успехом
у замршеном сплету европске политике.
Иако је своју дужност српског родољуба испунио до краја,
служећи деценијама српском народу и српској мисли, иако већ зашао у године и
озбиљно болестан, он је сматрао да је време Другог светског рата, немачке
окупације и комунистичке револуције, тако судбоносно за опстанак и будућност
српског народа, да нико не сме остати неактиван, ма колико да се у редовним
приликама сматра да је заслужио мир и одмор.
Не тражећи ни власт ни почаст, јер је свега имао довољно, не
тражећи награду ни похвалу, он је пришао генералу Недићу да га својим моралним
ауторитетом и политичким искуством помогне у његовом претешком послу спасавања
српског народа и обезбеђивања боље будућности. Сматра се да је Спалајковић био
главни идеолог националног пројекта Недићеве Србије. Треба знати прошлост
Мирослава Спалајковића, велике услуге које је учинио српском народу бранећи
његове интересе у прошлости, треба познавати његове способности и његово знање
па моћи тачно оценити величину доприноса, коју је он учинио српском народу,
стављајући се пожртвовано под заставу генерала Недића за добро и спас српског
народа и за нову величину српске Отаџбине.
Спалајковић је био познат као љути противник 27-мартовског
пуча и критичар југословенске владе у егзилу, истичући да су Енглези
гурнули Југославију у рат зарад својих интереса, а да немачки народ не жели
пропаст Србије, као што није желео ни пропаст Југославије, позивајући српски
народ да следи Милана Недића
Као дипломата светског нивоа, он спада у најљуће првоборце против бољшевизма и када су други дипломати знали пилатски да перу руке он се није бојао да подигне јавну оптужбу против Лењина. На основу сведочења америчког дипломате Џорџа Кенана Спалајковић се 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Лењину речима:
„Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!”
Феликс Дзержински, оснивач и шеф злогласне ЧЕК-е, на Спалајковића је тада потегао пиштољ, кога је Лењин неприметно умирио, како би избегао дипломатски инцидент великих размера. Тако је нешто касније смело и отворено иступио у Друштву народа водећи смелу борбу против ове највеће опасности Европе и њене културе.
Зато је и његов став према бољшевизму, када је 1941 г. он
претио смртном опасношћу српском народу био без колебања и одлучан, као код
ретко кога другога државника или политичара. То је зато што је одувек Мирослав
Спалајковић имао изграђен свој став и политички систем, није се руководио
опортунитетом него је доследно спроводио своје идеје. Тако је он свој став
одредио још у краљевској скупштини у своме чувеном говору против југословенских комуниста. Тако је он и сада наставио свој крсташки рат и своју
проповед против комунизма који се показао као заклети непријатељ српског
народа, што је Мирослав Спалајковић међу првима благовремено увидео и учинио
све да српски народ обавести.
У истом смислу Мирослав Спалајковић показује велику политичку и интелектуалну храброст јер је критиковао и пуковника Михаиловића и Равногорски покрет, упозоравајући их на штетне последице њихове романтичарске занесености, коју вешто искориштава масонски Лондон за своје циљеве. Преко радио Београда и у серији чланака у Недићевој штампи "Ново време" и "Српски народ", оштром анализом њиховог става он открива све њихове противречности и позива их као националисте и монархисте на заједнички рад на обнови Србије под вођством генерала Недића. Своје оштре критике, Спалајковић није поштедео чак ни тадашње вођство Српске православне цркве, због њихове срамне равнодушности према апокалиптичном злу комунизма. Због Спалајковићевог текста "Црвене владике" код Недића је протестовао митрополит скопски Јосиф, који је тада, уместо интернираног патријарха Гаврила, руководио Синодом СПЦ. Зато што говори увек смело и отворено, по савести и из искуства његове су речи са највећом пажњом слушане широм целог српског народа и имале су једно позитивно благотворно дејство на чему сви српски родољуби одају захвалност и признање овоме неуморном и пожртвованом великом српском родољубу и државнику.
Када је комунистичка окупација Србије била извесна, Спалајковић је 6. септембра заједно са Миланом Недићем и другим члановима владе националног спаса избегао у Беч специјалним транспортом који су организовали Немци. Чак и тада, када је исход рата већ био очигледан, Спалајковић је, по речима Цинцар - Марковића, био „главни spiritus rector" вере у победу Немачке и у поновно враћање у Србију уз помоћ Немаца. Последње године живота провео је у емиграцији. Умро је у Француској 1951. године.
Нема коментара:
Постави коментар
Цароставник задржава право не објављивања неумесних коментара