ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА

Пројекција филма ,,Опсада Алказара'' (са српским титлом), одржаће се у понедељак 1. априла, поводом 80-годишњице победе национал-монархиста над комунистима и републиканцима у Шпанском грађанском рату (1. април 1939.) са почетком у 19 часова у клубу Цароставник.

„Опсада Алказара“ је Италијанско-шпански црно-бели филм снимљен 1940. у режији Аугуста Ђенине. Радња филма је смештена у шпански град Толедо на почетку Шпанског грађанског рата 1936. године и приказује малобројне шпанске национал-монархисте како у знаменитој опсади тврђаве Алказар одолевају бројчано и технички надмоћнијим републиканским снагама.

Филм је снимљен у копродукцији Шпаније и Италије у филмском студију Цинецита у Риму са италијанским, француским и шпанским глумцима. Редитељ Аугусто Ђенина је свој филм окарактерисао као одговор на „револуционарни деструктивизам“ бољшевичког филма „Оклопњача Потемкин“ (Азенштајн, СССР, 1925) који је од светске кинематографије проглашен најзначајнијим филмом свих времена.

Постоје три верзије овог филма, италијанска (L'assedio dell'Alcazar), шпанска (Sin novedad en el Alcazar) и немачка (Der Kampf um Alkazar) од којих је италијанска копија најбоље сачувана. Пред нама је рестаурирана италијанска верзија филма, јер су неки делови ове верзије након Другог светског рата били уништени од стране италијанских цензора због политичке коректности и настојања  послератне Италије да се огради од пропаганде национализма. Рестаурирана верзија филма је комплетирана додавањем избачених цензурисаних делова преузетих из друге две сачуване верзије.

Опсада Алказара трајала је (од 22. јула до 28. септембра 1936.) седамдесет дана. Ни окружење апсолутно надмоћнијих снага републиканаца, ни несташица хране, ни непрекидно гранатирање трвђаве, па чак ни дизање тврђаве у ваздух није поколебало храбре браниоце Алказара. Чак ни онда, када је трвђава Алказара одлетела у ваздух и својим рушевинама затрпала стотине жена и деце, када је избезумљена републиканска хорда јуришала на хрпу камења, преостали кадети на челу са генералом Хосе Москардом чинили су последње надчовечанске подвиге. Понуду предаје генерал Москардо храбро је одбио чак и када су републиканци запретили ликвидацијом његовог заробљеног сина Луиса.

Када се над рушевинама Алказара у једном тренутку завиорила црвена крпа „републиканске“ Шпаније, последњи преживели кадети су је у незадрживом налету срушили. Иако су републиканске снаге имале десет пута више људства и тешко наоружање Москардо је успео њихове нападе одбијати скоро седамдесет дана све док се трупе генерала Франка нису нашле пред самим Толедом, а републиканци га у паничном бекству напустили. Генерал Франко је ушавши у Алказар примио чувени лаконски рапорт од неустрашивог команданта Алказара: „У Алказару ништа ново, господине генерале!“ Иако одбрана Алаказара није имала неку нарочиту стратешку важност по исход грађанског рата у Шпанији, Алказар је за национал-монархисте широм света постао симбол пожртвоване херојске борбе против комунизма, демократије, либерализма и републиканизма.

Вредно је напоменути да је Станислав Краков у то време (крај септембра 1936.) преко радио Београда одржао предавање о браниоцима Алказара, дајући му назив "Јунаци Алказара". Краков их је представио као хероје, веће од Сида, шпанског националног јунака. Назвао је овај догађај најстрашнијом, али и највеличанственијом трагедијом. Краков је истакао, да сви знамо за бројне хероје разних народа, Синђелића, Јованку Орлеанку, Муција Сцеволу, али да су јунаци Алказара веће херојство и мучеништво од свега тога.

Филм је носилац знамените награде Златни лав, коју додељује Фестивал филма у Венецији (МОСТРА), један од најпрестижнијих фестивала филма на свету.

КРИТИКА ФИЛМА „ ОПСАДА АЛКАЗАРА“ У ЧАСОПИСУ „НАША БОРБА“, 1941.

Преко својих политичких експозитура, комунизма и масонства, јеврејска светска завера већ стотинама година ради на рушењу духовних основа општег хришћанског поретка. Од свих континената у тој борби са јеврејским светским злом највише је страдао Стари Свет, који је, изложен насртајима јеврејске самовоље, све више потпадао под њен утицај. Јеврејски духовни терор, који је суверено владао Европом преко њених материјалних богатстава, спутавао је сваку духовну противакцију. Физичко ропство материјализму било је много подношљивије од духовног. Отуда је дошло до организованих акција противу Јевреја, прво у мањем, а затим у најширем обиму. Од европских земаља Немачка је прва збацила јарам јеврејске владавине, који је Европа од 1789 (француска револуција, нап. БРПАБ) па све до последњих социјалдемократа стрпљиво носила. Националсоцијалистичка револуција једним широким замахом решила је питање постојања сабраће Карла Маркса.

Шпанија је такође једна од земаља која је прва приступила решавању тог по Европу болног питања. Потискиван годинама, националистички елемент на први знак узбуне, који је дошао после убиства Калва Сотела, латио се оружја. Поведена је борба кроз коју је прошла читава Шпанија и која је, после многих тешких дана и светлих момената, завршила недвосмисленом победом младе Шпаније.

И тешке дане и светле моменте имао је без сумње и Алказар. Онај Алказар који је тријумфовао над озлојеђеним и побеснелим бољшевицима и овај „Алказар“, који је од београдске биоскопске публике искрено и топло поздрављен, срушили су физички и духовни терор светске завереничке клике, која је преко своје, републиканске Шпаније вршила терор над шпанским народом.

„Алказар“ је дошао као непосредни документ иза минулих шпанских крвавих догађаја, да нам открије сву аморалност бољшевичке акције у Шпанији, која је доживела свој фијаско, иако интензивно потпомагана од читавог левичарског света.

Мучко убиство Сотела, трибуна националистичке Шпаније, који се није бојао да у парламенту Ла Пасионарије и Ларга Кабаљера јавно жигоше убице шпанског народа, потврдио је у свету већ познате крваве методе ГПУ-а, које су мирно егзистирале у републиканској Шпанији. Насиља анархо-комуниста над заробљеним женама шпанских националиста припадају криминалној историји човечанства. А шта да кажемо тек о садистичком мрцварењу жена и деце артиљеријом и бомбама у алказарској тврђави? Или о беспримерном кукавичлуку руља пред херојским отпором малобројне посаде Алказара!

Опсада Алказара трајала је недељама. Ни несташица хране, ни непрекидно бомбардовање тврђаве, па чак ни дизање тврђаве у ваздух није поколебало храбре браниоце Алказара. И онда чак, када је тврђава Алказара одлетела у ваздух и својим рушевинама затрпала стотине жена и деце, када су избезумљене црвене руље јуришале на хрпу камења, преостали кадети чинили су последње натчовечанске подвиге. Када се над зидинама алказарским залепршала црвена крпа „републиканске“ Шпаније, последњи кадети су је у незадрживом налету срушили. А тада су се Франкове трупе налазиле већ пред Толедом. Бољшевици у паничном бекству напуштају Толедо. Генерал Франко стиже у Алаказар. Рапорт храброг команданта Алказара био је кратак: „У Алказару ништа ново, господине генерале!“

Кроз тај милије препун узбудљивих сцена провлачи се нит пожртвоване љубави младе Кармен према капетану Вели, а чедна љубав Кончите према свом веренику Франциску чини још дирљивијом гигантску борбу Алказара.

И редитељ и глумци уложили су све напоре да овај филм сврстају у ред најбољих филмова ове врсте. И успели су.

Данас, пет година после крвавих алказарских догађаја, новом Шпанијом одјекује млада фалангистичка химна победе, ослобођења и изградње, одјекује песма оних који су кроз Алказар прославили Шпанију. Шпанска народна победа на светском против-шпанском завером велика је. На врху њене сјајне круне блиста се дијамант Алказар!

Ратко Обрадовић, Наша Борба, септембар 1941