КРАЉ - МУЧЕНИК АЛЕКСАНДАР I ОБРЕНОВИЋ

Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. Био је први владар нововековне Србије који је рођењем постао престолонаследник.

Српски краљевић добио је име по свом куму, руском цару Александру II. 

Његово срећно детињство је прекинуо развод родитеља. Ипак, као престолонаследник стекао је обимно енциклопедијско образовање, какво до тада није било приуштено ниједном нововековном српском владару. Наставни план за краља Александра, по очевом захтеву, израдио је министар просвете хасбуршке монархије по моделу образовања краљевске деце уз додатак изучавања српске историје, православног богословља и руског самодржавља.

6. Марта 1889. године краљ Милан је издао декларацију којом се одриче престола у корист сина, у којој је позвао народ на верност новом краљу Александру I.

На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, над тринаестогодишњим краљем Александром, у цркви манастира Жиче, извршена је света тајна владарског миропомазања од стране митрополита Михаила, који је том приликом између осталог рекао:

„Свети Сава, који је овде миропомазао и крунисао Краља српског Немањића, брата својега, нека благослови и Твој улазак у седмовратну Жичу и твоје миропомазање, преко којега ћe cићи и на Тебе небесни благослов. И дај Бoжe да небесни благослов, Божја благодат освешта Твоје помисли, твоја осећања и твоја делања и укрепи и помогне Твојему развићу телесном и умном на радост свете цркве, на cpeћy мајке Србије и народа српског, на утеху Твојих родитеља и на славу Дома Обреновића.“

Млади краљ се од ступања на престо суочио са непоштовањем политичких партија како према њему тако и према монархијском поретку. У државним новинама "Српске новине" краљ је објавио саопштење у којем је нагласио два основна државна начела: начело монархизма, које захтева да се права круне „одрже недирнута“, и интерес државе, који неизоставно захтева да се партијске страсти смире. Таква интерпретација државне политике убрзо је постала саставни део Александровог политичког програма, а његова искрена служба држави и народу подразумевала је одлучну борбу против у то време разбуктаних либералних политичких чинилаца чији је главни циљ био рушење управо ових, краљем Александром задатих монархистичких постулата.

Краљ је тражио да се служи држави и Престолу без двоумљења. Државни програм и начела краља Александра подразумевала су потпуни ред у земљи који је константно нарушавала страначка борба, и најстрожу законитост и страначку беспристрасност при вршењу јавних послова. Тражио је дисциплину и послушност чиновника кроз оданост краљу, под чијим врховним надзором и у чије име се врше сви државни послови. Државне интересе краљ Александар је поистовећивао са монархистичким начелом, док је завођење реда и рада видео само у нестраначким владама.

Краљ је већ на самом почетку своје владавине показао за његов узраст невероватну политичку зрелост. Схватио је да се ред и мир у земљи могу остварити само самодржавном доктрином власти. Био је свестан опасности антимонархистичких либералних реформи које су фанатично заступале све политичке партије. Увиђао је да парламентарне трзавице и партијска корупција уништавају државу и друштво и да је страничарење довело земљу на руб пропасти. Тражећи излаз из оваквог очајног стања државе, извршио неколико државних удара које из савременог политиколошког угла можемо окарактерисати као радикални вид контрареволуционарне реакције. 1/13. априла 1893. прогласио је себе пунолетним и присилио намесништво и владу на одступање. У другом државном удару 9/21. маја 1894, непунолетан, укинуо је дотадашњи либерални и вратио ауторитарни Устав из 1869. У трећем, 7/19. октобра 1897. се највише приближио монархистичкој доктрини самодржавља. Враћена је суверена власт Круни, политичке странке су растурене, разуздана либерална штампа подвргнута је државној контроли. 

Краљ Александар је имао намеру да у потпуности укине економски либерализам у којем је видео ропство страном капиталу и кочницу за даљи развој домаћег крупног пословања, а којем су више одговарале повластице добијене од државе. Такође, схватио је да домаћој економији одговара строги дугорочан ред. 

Реформом судства хтео је да спречи тако штетну судску пристрасност према политичарима и новинарима јер су све до последњег државног удара, првостепени и касационаи судови ослобађали очигледне кривце, револуционаре, либералне политичаре, уреднике и власнике либералних новина који су ширили либералне идеје, немир, клевете и гласине.

Ови државни удари нису били хир арогантног незрелог краља, какао се тада и сада представљала његова политичка делатност, већ мудра политика великог државника за остварење доктрине самодржавног уређења државе, која подразумева ликвидацију парламентаризма и увођење радикалних реформи, на привредном, војном и просветном пољу, а које су могле у потпуности бити остварене само силом краљеве извршне власти.

Он се у томе донекле ослањао на тадашњи тренд у Европи где се на власт враћала владавина деснице уз појачани државни централизам. Његов Октобарски програм, од 11/23. октобра 1897. по коме Србија треба да се развија без трзавица и политичких борби био је величанствени покушај препорода Српске државе.

Краљ Александар је управо због свог тврдокорног монархизма трпео велике нападе српских политчких елита и медија задојених револуцинарним либерализмом, те је у једном тренутку подлегао притисцима и наивно приступио давању већих слобода, 1901. године. Но, убрзо је схватио да се попуштањем либералним токовима ситуација у држави рапидно погоршава. Због тога је прибегао последњем државном удару, после кога је убрзо уклоњен.

Краљ Александар је био изузетно мудар аутократски владар који је сматрао да је парламентаризам и партијашење велико зло по државу и нацију. Увек је понављао да неће никада пристати да буде владар који само „фигурише“. Тежио је ка томе да себи обезбеди сва права и прерогативе који су потребни владару једне истинске монархије. Уставне, парламентарне, демократске и републиканске тенденције већине тадашње интелигенције, која мисли другачије од народа, сматрао је болешћу која се мора лечити. Баш та републикански настројена интелигенција била је духовни творац климе која је припремала мајску револуцију и крвави мајски регицид.

Краљ Александар није волео да га се људи плаше, већ да га поштују и да су му одани из монархистичких убеђења. Он се свим силама трудио да успостави добре непосредне односе са народом. Овакав његов став многи су сматрали као његову слабост. Такав попустљив, мирољубив, милосрдан и прилично наиван однос према личним и непријатељима монархије коштао га је главе, слома монархијског поретка као и чак нестанка целе династије.

Краљ Александар је за разлику од свога оца краља Милана био у традиционалном смислу породичан човек, веран својој супрузи. Ова врлина красила је и краљицу Драгу, која је од стране либерала гнусно оклеветана као жена сумњивог морала. На сличан начин, деценију касније, по револуционарном рецепту примењеном на српској краљици, оклеветана је и руска царица Александра Теодоровна Романова. 

Краљ Александар је био побожан човек, коме је од најранијег узраста била позната чињеница да он није прост владар, већ помазаник Божији чија власт проистиче од Бога и из Цркве. За све велике празнике и своју крсну славу (Св. Никола) краљевски пар се причешћивао, уз претходну вишедневну припрему кроз пост и молитву.

Познато је да је у краљевском двору, независно од дворске капеле, било преко 30 икона и неколико кандила, од којих 6 икона у спаваћој соби краљевског пара. Међу иконама се по лепоти израде нарочито истицала мала икона Пресвете Богородице украшена златом и драгим камењем. Све ове светиње као и поклони разних манастира, нарочито манастира Хиландара, опљачкане су и распродате по европским аукцијама непосредно по убиству краљевског пара.

Краљица Драга је била још приврженија вери и цркви од свог краљевског супруга те је по казивању савременика на њега вршила позитиван религиозни утицај.

Краљевски супружници су поред узвишеног и историјског дела спашавања Хиландара, први иницирали изградњу спомен храма Светог Саве на Врачару. Обновили су Жичу и Студеницу. Уопште, били су ванредно ревносни у реновирању и даривању цркава и манастира. 

  

Краљ Александар је као хришћански самодржавни владар морао бити уклоњен, јер је тако потребовала светска јудеомасонерија ради остварења плана уништења хришћанских аутократија и на њиховим рушевинама стварања парламентарних демократских "монархија", каква је потом и била карађорђевићевска парламентарна партиократска псеудо монархија, или секуларних (антихришћанских) демократских република.

Краљ и помазаник Божији Александар I Обреновић и краљица Драга уклоњени су као "они који задржавају" (2 Сол.2,7), као они који спречавају напредак тајне безакоња, 15 година пре уклањања Руског царског пара Романов. 

О уклањању "онога који задржава" експанзију зла, годину дана пре убиства краљевског пара Обреновић (1902.), говорио је велики руски пророк и светитељ Јован Кронштадски:

"Посредством православног цара самодржца Господ чува добробит царстава земаљских... И највећи светски зликовац који ће се појавити у последње време - Антихрист - не може да се појави међу нама због постојања самодржавне власти помазаника Божијег - Онога Који задржава. Тек када се уклони самодржавни цар, тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста Својих (2.Сол.2,7-8)". 

Ритуалним убиством уз мноштво убода бодежима, бајонетима и сабљама, тј. ритуалним истакањем краљевске/царске крви, којим су уклоњени српски краљ и руски цар, отпочело је савремено доба демократије (демо-но-кратије) и парламентаризма - великог отпадништва које припрема долазак антихриста (2 Сол. 2,3).

Заступамо став да је краљевски пар Обреновића пострадао праведном мученичком смрћу, као прва православна жртва светске јудеомасонске револуције[1], баш попут царске породице Романов, и зато се усуђујемо да их изобразимо са мученичким венцима (ореолима) и да им се молитвено обратимо:

СВЕТИ КРАЉЕВСКИ МУЧЕНИЦИ

АЛЕКСАНДРЕ И ДРАГА

МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

Клуб Цароставник припрема опширан текст о праведном животу и мученичкој смрти, бесомучно оклеветаних, светих српских краљевских мученика Александра и Драгиње Обреновић. Горе објављен текст је исечак радне верзије опширне биографије увенчаног мучеништвом српског краљевског пара.
(Дан њихове мученичке кончине је 28 мај цркв. кал. /10 јун грађ. кал.)

Повезани текстови: КРАЉИЦА ДРАГА, ЖРТВА РЕВОЛУЦИЈЕ и УБИСТВО ПРАВОСЛАВНОГ САМОДРЖЦА

---

[1] Прве неправославне краљевске жртве на путу успостављања јудеомасонских демократских режима били су Енглески краљ Чарлс I и Француски краљ Луј XVI.