ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЛИКАН СРБСТВА - МИТРОПОЛИТ МЕЛЕНТИЈЕ ДОБОШАР

Крст и мач - за вјеру, књаза и отачаство!
Животно верни потрет архимандрита Мелентија Павловића, Манастир Враћевшница

Мелентије Павловић је рођен 1776. у Врбави код Горњег Милановца од оца Павла и мајке Пауне. Описменио се у оближњем манастиру Враћевшница, где се и замонашио. За јеромонаха је рукоположен 1800. године, а  1810. постаје враћевшнички игуман. У његовом избору за игумана учествовали су кметови, кнежеви и буљубаше. Грамату о постављању Мелентија за игумана потврдили су својим печатом војвода Антоније и студенички архимандрит Василије.

Пред Други српски устанак, Мелентије је постао близак сарадник Милоша Обреновића. Са Милошем Обреновићем је у Црнући, пред сам устанак, организовао важан састанак у коме су узели учешће Лазар Мутап, Сима Паштрмац, Јован Добрача и Никола Луњевица.

Позната је чувена реченица коју је игуман Мелентије изговорио уочи устанка: „Ја нећу више да будем свештеник раје, ропског стада!“

Манастир Враћевшница под Мелентијевом управом постаје политички и културни центар Србије , нарочито у време Другог српског устанка, где су се народне старешине састајале да се договарају о свим важнијим питањима борбе против Турака, а враћевшнички игуман Мелентије постаје духовни вожд устаничке Србије.

Знаменити манастир Враћевшница

Он је у Такову 1815. године, на празник Цвети, 11. априла, у таковској цркви брвнари одслужио свету литургију и причестио устаничке главешине, а потом на платоу испред храма, благословио устанак и Милоша Обреновића као вожда устанка.

Цароставничко ходочашће Таковској цркви брванари

Предајући освећени устанички крсташ барјак вожду Милошу, архимандрит Мелентије је рекао: «Прими ову заставу, небеским благословом освећену: нека она буде страшна и ужасна непријатељима рода хришћанског; и нека ти Господ да благодат, да у славу пресветог Имена Његовог са њом јуначки пролазиш неповређен кроз непријатељске војске, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.»

И данас у непосредној близини таковске цркве брвнаре стоји камен са кога је вожд Милош Обреновић развио крсташ барјак и позвао Србе на свеопшти устанак: «Нека је знано свим кнезовима, кметовима и сваком брату Србину да смо овде данас код таковске цркве имали велики састанак, договорили се да устанемо на турке и извојујемо себи слободу. Народ ме изабрао за вођу, а ја свакоме наређујем да узме оружје и бије турке где их види и чује. Ко изда или не послуша, томе више нема места међу нама!»

Таковски камен. камен - темељац нововековне српске државе

Иако је био духовно лице архимандрит Мелентије је учествовао у бројним устаничким биткама као храбар јунак увек у једној руци носећи крст, а у другој сабљу. Нарочито се прославио у боју на Љубићу 1815. године. Пошто су турске снаге снажно потиснуле Србе ка Љубићу, тако да је пораз био неизбежан, устаничка војска се почела нагло повлачити. Мелентије је пао на колена и почео да се моли Богу за српску победу. Милош Обреновић видевши свог саборца да клечи на земљи, повукао га је за рукав и рекао му да остави метанисање и да узме добош од погинулог војника добошара и да лупа на јуриш. Архимандрит Мелентије се подигао, узео на себе добош и прекрстивши се кренуо ка Турцима позивајући расуту војску на јуриш. Током овог јуриша је теже рањен али га ни то није омело да изгура битку до самог краја. Оваква Мелентијева храброст и вера у српску победу, прибрала је и охрабрила устанике, толико да су свом силином јурнули на Турке натеравши их у панично бекство преко Мораве где је погинуо и турски командант Ћаја-Паша.

Мелентијев ратни добош

Мелентијев добош се и данас чува у Историјском музеју Србије. По целој површини дрвеног дела добоша осликани су пламенови. На предњем делу је грб Србије са круном изнад и крстом преко штита, у чија четири поља се налазе оцила. Испод круне и око грба изображено је асиметрично распоређено оружје и иницијали М. О. (Милоша Обреновића), што показује да је већ тада за време устанка постојала монархијска свест о владару у чије име и под чијим именом се бори и гине, што је нешто касније озваничено на првом одликовању кнежевине Србије, Таковском крсту кога је установио 1865. кнез Михаило Обреновић поводом прославе 50 година од ослобођења Србије од Турака: «За вјеру, књаза и отечество». Узгред, Мелентијев добош је израђен у Србији трудом мајстора Симеона и његових помоћника Јована и Јоксима у Тополи.

Због храбрости и јунаштва показаног у Другом српском устанку, архимандрит Мелентије је опеван као народни јунак назван Менто Калуђер. У песми „Устанак кнеза Милоша на Турке (Бој на Чачку)“ постоји стих: „…ту погибе оџа Скопљанине, погуби га Менто Калуђере од бијеле Враћевшнице цркве, са путаља отсјече му главу“. Герасим Георгијевић у књизи „Знаменити догађаји новије србске историје“ о боју на Чачку пише: „Кад је Милош крајину почео и сву бригу на себе узео, Мелентије свуд је с њиме био, зато га је Милош возљубио… Мелентије напред потрчао, да би војсци храброст показао… Мелентије ту је рањен био, ал` замлого није боловао“.

Архимандрит Мелентије се као ратник истакао и у бици код Палежа, данашњег Обреновца. Устаници су заробили од Турака један четокаик (мали ратни брод) са топом. Дошли су на идеју да бродски топ преправе у колски па са њиме да ударе на Турке. Брзо су сакупили коваче и коларе из Палежа и околине, али како је мајстора за овај посао било мало, пришао им је у помоћ и сам архимандрит Мелентије како би се топ што пре оковао и преправио у колски.

Споменик "Таковски устанак", књаз Милош и архимандрит Мелентије

Након Другог српског устанка, Мелентије је доста путовао по Србији и непосредно помагао кнезу Милошу у државним пословима. Кнез Милош је 1918. године, узео Мелентија за духовника свог дома.

Када је Мелентије путовао по Србији, дочекиван је и поштован од народа исто као и кнез Милош. Није било празника на коме се заједно са кнезом Милошем и његовом породицом није појављивао. Могло би се рећи да је у оно време био прво лице до кнеза Милоша. Колико је био близак кнежевској породици говори и то што су га кнез Милош, кнегиња Љубица и њихова деца обично звали «наш попа».

Његова је била идеја да се у Крагујевцу оснује „школа православија“. Био је први председник Конзисторија, првог духовног суда у Србији. Улога Мелентија била је веома важна када је кнез Милош одлучио да се реши фанариота на архијерејским престолима по Србији. Милош је издејтвовао код султана 1830. године да Срби добију право на слободу вероисповести и да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка. Кнез га шаље у Цариград са Никифором Максимовићем код патријарха, који га на предлог кнеза рукоположи за епископа, произведе за београдског архиепископа и митрополита. Тако је Мелентије Павловић постао први Србин митрополит у Београду, после многих Грка фанариота. Већ је 1833. израдио први црквени устав за Београдску митрополију. Превео је значајан део Законоправила Светог Саве ради његове примене у црквеном животу осамостаљене Српске Цркве. Сакупљао је старе србуље и друге рукописе српске, ради штампања српских богослужбених књига. За његове управе, укинуто је по црквама Кнежевине Србије певање и служење на грчком језику, које је до његовог времена вршено.

Мелентијев крст којим је благословио Други српски устанак
Чува се у ризници манастира Враћевшница

За националну историју просвете, митрополит Мелентије је значајан и зато што је, на предлог кнеза, вршио и послове попечитеља просвештенија (министра просвете) који су били спојени с верским ресором, заједно са Раком Тешићем (1823): „Ова два лица, вели кнез, дужна су сагласно у свему што се просвештенија, свештенства и народа касало буде старати се и свако средство измишљавати којим би скорије к пожељено намјеренију“. Основао је школу код манастира Враћевшница, једну од значајнијих ван Београда у то време. Његовом заслугом је основана државна штампарија. О свом трошку је поправљао бројне цркве и манастире.

После Мелентијеве смрти, 11. јуна 1833. посмртне остатке овог „црквеног кнеза“, како је у народу био прозван, из Београда у Враћевшницу пренела је кнегиња Љубица „на колима која су возила четири белца“. Надгробну плочу од црвеног мермера на поду леве стране Враћевшничке припрате поставио је књаз Милош са исклесаним натписом: „за знак искреног с њим дружељубија и вечног воспомињанија положи споменик овај первиј књаз сербски Милош Обреновић“. 

Свети владика Николај је веома поштовао митрополита Мелентија. У једној беседи упућеној критици владе која је потписала Конкордат са Ватиканом он наводи: 

„Ја сам јуче служио службу Божју у манастиру Враћевшници покрај гроба митрополита Добошара. И кад сам после у ћутању стајао над његовим гробом, чинило ми се да чујем глас славног владике Добошара: Три пут су ми се ових дана преврнуле кости у гробу. Једном због онакве смрти српског Патријарха. Други пут због језуитске најезде на моју отаџбину. Трећи пут због мојих праунука, који помажу ту најезду.“ Говор светог Николаја Жичког у Горњем Милановцу, 1937. године. 

Књаз Милош је често волео да борави у тишини манастира Враћевшнице. Ту је 1825. саградио предиван конак као књажевску манастирску резиденцију. Осим успомена на најславнија дела своје младости, манастир је у себи крио и друге реликвије – посмртне остатке његове мајке Вишње, која је овде покопана 1819, и његове деце Гаврила и Марије. Када се остарели Милош вратио из изгнанства, одмах је почео да води бригу о својој црквици. Он ју је одредио за вечну кућу себи и својој породици. Напаћени кнез је хтео да почива поред своје мајке и поред Мелентија – свога духовника и брата по оружју, у срцу своје вољене Шумадије. Новосаграђена књажевска гробница, у којој је према Милошевој замисли требало сахрањивати све Обреновиће, остала је од данас празна. Он сам почива у београдској Саборној цркви, његова супруга кнегиња Љубица у сремском манастиру Крушедолу, где почива и краљ Милан, а његов несрећни наследник Михаило, такође у Београду, поред Милоша. Док последњи Обреновићи, краљевски пар Александар и Драга, почивају у крипти палилуске цркве Светог Марка. У новој припрати цркве манастира Враћевшница стоји натпис: Милош Обреновић I, сербски књаз, обновио је овај прослављени манастир за покој душе мајци својој Вишњи, 1859.

Ово неиспуњено завештање књаза Милоша Великог једног дана мора бити од српског народа испуњено, тако што ће посмртни остаци свих Обреновића бити пренети у светогеоргијевску враћевшничку светињу.

Као оданом обреновићевцу успомена на Мелентија Павловића је у време владавине Карађорђевића неправедно скрајнута те је шира српска јавности слабо била обавештена о његовој великој историјској улози и његовој неизмерној заслузи за Србију, претворену из турске заостале провинције у модерну, слободну хришћанску државу.

Осим чињенице да је митрополит Мелентије 1815. у Такову, тада у рангу архимандрита, благосиљао Други српски устанак и Милоша Обреновића за вожда, причестио устаничку војску, бунт оправдао пред Богом и народом, мало се познаје и вреднује његов васцели допринос Србији.

Укратко: био је свештеник, један од главних организатора устанка, учесник у устаничким биткама као храбри ратник и витез, а упоредо с тим и касније државни саветник књажев, поглавар Српске Цркве и велики душебрижник српског просветитељства.

Таковски устанак, Винценц Кацлер, 1862.

У уметничким делима посвећиним Другом српском устанку, архимандрит Мелентије постаје неизоставна централна фигура уметничких композиција, увек смештен уз самог књаза Милоша Обреновића. На слици Таковски устанак, сликара Винценца Кацлера из 1862., архимандрит Мелентије је представљен како уз самог вожда Милоша у подигнутим рукама држи крст и сабљу. Док на слици Паје Јовановића из 1898. и споменику чувеног српског вајара Петра Убавкића из 1900. «Таковски устанак», архимандрит Мелентије са високо подигнутим крстом у руци опет стоји уз самог вожда Милоша Обреновића.

Животопис Мелетијев уприличио клуб Цароставник

ЦАРОСТАВНИЧКО ХОДОЧАШЋЕ - ПУТЕМ ТАКОВСКОГ УСТАНКА