КО СУ МОНАРХИСТИ-ЦАРОСТАВЦИ И ЗА ШТА СЕ БОРЕ?

КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА И РЕСТАУРАЦИЈА - наш је двоједини завет. Први завет је темељно рушење либералних, егалистичких и демократских анти вредности јудео-масонских тековина француске, бољшевичке и авнојевске револуције, а други, по важности исти као први, који је условљен испуњењем првог завета, је рестаурација хришћанских вековечних вредности светосавског српства од којих су три највеће: Бог, краљ и домаћин. Дакле, Бог у васиони, краљ у држави и домаћин у породици.

ДОКТРИНА Цароставника коју зовемо цароставље у својој основи је породична, органска, хришћанска и патријархална. А то стога што је породица основ нације и да нација као ново биће представља органско јединство свих појединаца који су је својим удруживањем створили. Ово ново народно биће, попут човека, састављено је из двојединства душе и тела из кога происходи национална самобитност, мистичан спој органског бића и народног духа кога оживотворава протканост хришћанством. Јер нација без Христа, исто је што и тело без душе, а тело без душе је леш. Овакво друштво, засновано на породици и органском јединству, а оживотворено хришћанством, природно почива на патријархалном, домаћинском принципу једноначалства, тј. једновлашћа или, на грчком, монархије. То је владавина једнога за добро читаве заједнице: оца у породици, Краља у народу, и Бога Сведржитеља на небу и у васељени. Поштовањем овакве хијерархије обезбеђен је најбољи могући поредак у свим сегментима друштвеног живота. Тиме је осигурана стабилност и благостање живота заједнице. 

МОНАРХИЈА за чију рестаурацију се боримо не може бити ограничена само на данашња поколења, тј. на њихово слагање или неслагање са монархијским ауторитативним поретком, већ се распростире и на бескрајна поколења, од прадавне прошлости до несагледиве будућности. Дакле, у монархији се народна воља не сматра вољом демократског бирачког тела које се мења у зависности од случајне или вештачки изазване ситуације, него вољом народа у историјском развоју његовом, народа не као скупа савременика, већ као ланца нараштаја, народа као једне одређене прошлости и будућности. Извори оваквог органског народног јединства оличени у Краљу даљи су и дубљи од опредељења савременика за њега. Зато се цароставци боре за безусловно успостављање монархије без референдума или гласања, јер нико нема право нити власт, отргнувши се из заветног ланца који нас нераскидиво веже са прецима и потомцима, да се игра са народном судбином.

КРАЉ је слуга Божији, и природни Богом дани отац и домаћин свога народа. Своју државну власт благоверни Краљ врши у страху Божијем, на добро свих својих поданика. Тајна црквеног помазања чини личност Краља свештеном, предаје му посебну благодат Светог Духа за владарски подвиг и узводи га на степен врховног покровитеља Цркве и чувара Вере. Он је зато представник воље Божије, а не народне воље. Његова воља за нас је света, као воља Помазаника Божијег; волимо њега, јер волимо Бога. Ако нам Краљ доноси славу и напредак, ми то од њега примамо као милост Божију. Али ако нас задеси понижење и невоља, ми их подносимо са кротошћу и смирењем, као небеску казну за наша безакоња. И никада се нећемо поколебати у нашој љубави и оданости Краљу, јер оне потичу из наших хришћанских убеђења и наше љубави и оданости Богу. Краљ је неприкосновени самодржавни владар, државни домаћин и отац нације. Партије, устав и парламент, не само да су сушта супротност овом божанском поретку, него су његови смртни непријатељи.

ТРЕЋЕ СРПСКО КРАЉЕВСТВО за чије успостављање се боримо, подразумева рестаурацију моћне, јединствене и недељиве Краљевине Србије која се надовезује на српски монархистички државотворни континуитет, почев од Првог српског краљевства под којим подразумевамо период започет владавином светог краља Стефана Првовенчаног (1220.), а окончан владавином светог цара Уроша V Нејаког (1371.), завршно са Другим српским краљевством започетим владавином првог нововековног српског краља Милана Обреновића (1882.), а окончаним владавином краља Србије Петра I Карађорђевића и краља Црне Горе Николе I Петровића (1918.). 

ПРЕСТОЛОНАСЛЕЂЕ, тј. право на српски престо не полаже ни један савремени претендент. Ово се нарочито односи на принца Александра II Карађорђевића као на престолонаследника не српског, него југословенског краљевског престола, кога од његове појаве пред српској јавношћу видимо као марионету антисрпске јудеомасонске глобалне владе, преданог либерала-демократу и парламентарца. Шта више, сматрамо да династији Карађорђевић треба ускратити примат претендентуре на српски престо, тј, изједначити их са претендентима из осталих династија, због низа катастрофалних и по Српство фаталних грешака од којих је свакако највећа укидање две српске краљевине зарад остварење јудео-масонског пројекта државе Југославије и агенде интегралног југословенства, по коме би српски државотворни континуитет и национални идентитет требали нестати зарад стварања нове југословенске нације.

ЦРКВЕНО-ДРЖАВНИ САБОР за чије сазивање се залажемо чим се за то остваре услови, понео би судбоносну улогу истицања достојног кандидата из редова постојећих претендената на српски престо из династија Карађођевића, Петровића и Обреновића или човека из народа кога Божије Провиђење и његове личне заслуге истакну као достојног родоначелника нове наследне краљевске династије, а којег ће Сабор позвати (а не изабрати) на свету владарску службу Богу и народу кроз краљевско помазање и крунисање у краљевској Жичи, уз свенародну коленопреклону заклетву на верност новој Династији.

ДЕЛОВАЊЕ је наше увек оштро и бескомпромисно али у исто време мирно и достојанствено. Оно се углавном састоји од пропагирања самодржавне монархије и у складу с тим ширења у народу исправних мишљења, истинитих светоназора и тачних учења која би деконтаминирала револуционарне либералне демократске отрове и утврдила српски народ у његовој исконској оданости Богу, Краљу и Отачаству.

БОРБА добра против зла може исцрпети мирна и законита средства, јер и по учењу Цркве, хришћани треба да љубе само добар мир, који има добар циљ и сједињује са Богом. А када се ради о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на мач, без обзира на било какве околности. Најстрашније је бојати се било чега више него Бога, и да услед таквог страха прегаоц добра, макар и својом равнодушношћу према нарастајућем злу постане издајник добра и слуга зла. Стога, ми монархисти цароставци имамо обавезу да у одсудном тренутку поведемо бескомромисну борбу против Зла, непријатеља наше Вере, нашег Краља и нашег Отачаства и, ако је потребно, да на олтар ове најсветије троједине вредности положимо и сам свој живот. Но, и у том случају дужни смо да неодступно чувамо витештво и чојства и да не ни једним гестом не унижавамо своје хришћанско достојанство.

НЕПРИЈАТЕЉИ цароставља су 1) демократе, 2) секуларисти (богоборци), 3) парламентарни псеудо монархисти 4) либерали, 5) комунисти, 6) екуменисти 7) пагани... Све њих и њима сличне препознајемо као исчадија Јеврејства под којим подразумевамо талмудску месијанско–антихристовску идеју, као збир свих субверзивних и хришћанству непријатељских идеологија. Које имају за циљ уништење богоустановљеног двехиљадугодишњег хришћанског поретка и цивилизације и успостављање новог антихришћанског поретка глобалне јудеократије која ће у самој завршници историје омогућити зацарења јеврејског месије – антихриста.

НОШЊА прегаоца цароставне идеје је, у сагласности са узвишеном идејом за коју се залажемо и боримо, господствена и милитаристичка. Црнина коју обично униформно носимо, означава неутешну жалост за поробљеним и пониженим Отачаством и носићемо је све док оно опет не постане олтаром за Бога и престолом за Краља.

НАЗИВ је наслов старе, можда најзначајније српске књиге "Цароставник" у којој су сабране биографије архиепископа и краљева српских која сведоче о српском државно-црквеном благоустројству симфоније световне и духовне власти. Док сама кованица царо - ставник изображава завет национал-монархистичких прегаоца, успостављања (стављање, ставник) царевине/краљевине и цара/краља.

ПОБЕДА је наше главно надахнуће и покретачка снага. Снагом вере и воље, ми знамо да ће победити оно Божје дело коме верно служимо јер је васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос, победитељ пакла и смрти, једини и коначни Победник (ИС ХС – НИ КА); и зато је сваки "неуспех" за нас само одложена победа; и очигледност "пораза" нас не може поколебати. Победа је за нас питање исправности пред лицем Божијим; а молитва, борба и време довршиће посао и расејати привид успеха наших непријатеља. Зато је цароставна девиза: у исправности је наша победа; и уверено доживљавамо победу чак и у самој смрти за ове светле идеале. Зато цароставци и у тренутку пораза, па и саме смрти радосно кличу: ЖИВЕЛА ПОБЕДА!

ГЕСЛО цароставних монархиста гласи: Олтар за Бога и престо за Краља, то је наша Отаџбина!

Опширније: Монархистичко Начертаније

Застава и грб Цароставника ОВДЕ