ВИШИ СТЕПЕН АПОСТАСИЈЕ

Бафомет на окултној церемонији отварања Готардског тунела, Швајцарска 2016.

Атеизам и материјализам, наравно, сачињавају одступништво од Бога, али никако не и његову последњу реч, не његов крајњи исход. Виши степен одступништва може бити само прелаз на страну другог бога. Признавање за Врховно Биће света или макар пожељније биће - неке друге Духовне Личности, која се бори против Бога – у ствари и јесте тај виши степен апостасије.

Дакле, виши степен апостасије је прелаз на страну те Личности и усрдно помагање њој при делу свргавања Бога. И нема сумње, да баш о томе говори апостол Павле, када објашњава да ће се тај човек греха, син погибли, преузносити изнад свега што се зове Бог, и сешће у храму као бог, тврдећи за себе да је Бог (2 Сол.2:4).

Управо о томе говори Откровење, да ће се у то време сва земља поклонити аждаји (ђаволу) која је дала власт звери (антихристу), а такође ће се поклонити и самој звери, која је „отворила уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу“ (Отк.13:3-6). Све ово ни мало не личи на материјалистичко, нити атеистичко становиште.

Овде се Бог признаје као постојећи фактор, али се против Њега води борба у корист сатане и звери. То није више пасивно отпадништва, него активно, није просто безбожништво, већ богоборство.

Примери таквог активног отпадништва од Бога, иако сразмерно мањи, постојали су и раније. Наравно, отпадништво пасивно, материјалистичко, за активно отпадништво, припрема плодно тло, највише у том смислу, што људе учи да се не обраћа пажња на Бога, да се изгуби страх од Бога и да се Бог не воли. Али за прелазак на активно отпадништво, неизоставно је потребно да се материјализам замени било каквом формом новог мистицизма, при коме би једино и могла бити омогућена појава „новог бога“, „другог бога“.

Мећутим, ми примећујемо да материјализам више не може да издржи налет новог мистицизма и да будућност, очигледно, мора припасти мистичким веровањима која су неопходна да би се могло веровати у Антихриста као бога и у аждају – као врховног бога.

Лав Тихомиров, „Религиозно-философски основи историје“

О аутору: Лав Александрович Тихомиров, руски философ-монархиста, публициста. Рођен у Ставропољу 1852. Током студија на Московском унивезитету пао је под утицај револуционарне идеологије. Постао је члан терористичке организације "Народна воља", која је организовала атентат на цара. Због учешћа у револуционарној терористичкој илегали побегао у иностранство.

У иностранству спознаје злочиначки антинародни карактер својих "сабораца", који су мрзели историјску Русију, њену православну веру и традиционално устројство. Тамо се упознао и са западном демократијом и њеним секуларним "прогресом", што је извршило пресудни утицај да у потпуности измени свој дотадашњи светоназор. 

Руска православна монархија против које се борио постала је његов животни идеал. Постао је убеђени следбеник самодржавне монархије коју је током 30 година неуморно афирмисао и бранио у својим предавањима, чланцима и књигама, као и љути противник демократије. Преживео је револуцију и умро 1923. године у немилости совјетских власти као последњи бедник. Совјетске новине су прокоментарисале његову смрт речима: "умро је никоме потребан".

Његово најзначајније дело је "Монархијска државност". Ова књига је изашла на српском језику у издању "Укроније" под насловом: "Монархија".