МОРАСОВА ДЕФИНИЦИЈА НАЦИОНАЛ-МОНАРХИЗМА

Ако би се хтело да се једном речју дефинише и резимира националистичка филозофија, може се рећи да она представља неодољиву жељу и тежњу за редом. Основна и првенствена потреба националиста, њихова такорећи једина, јесте потреба за организацијом и редом. Духовни ред, морални ред, друштвени ред, све се то може постићи само уништењем индивидуализма у свим његовим областима. Националисти нарочито устају против духа који само критикује, који све напада, све доводи у питање. Тај дух критике најзад може још и да се прими код једне елите, али та елита не сме нападати извесна начела, као што су вечни закони сваке друштвене организације, вечна начела сваке владавине. Владати и стално испитивати, анализирати, искључује се. Не може се стално са сумњом прилазити свему. Не може се увек имати своје мишљење у свим стварима, чак и у онима за чије се познавање нема ни способности ни стручности. Због тога је национализам не спојив са демократијом, либерализмом, тј. са свим оним што је повезано са неодређеношћу, променљивошћу и релативизацијом идеја и осећања. Због тога се морају претпоставити здрав разум и објективни закони живота, који доносе мир и сигурност, маштаријама и субјективним страстима, које утичу деморалишући. Нарочито се треба сузбијати индивидуализам у свим његовим облицима, јер научна анализа доказала је да је појединац, који је себе сматрао за реалност, уствари можда апстракција. Реално је органско друштво, појединци су само његове ћелије.

Тај друштвени, морални, духовни поредак изражава се преко једног организма, који у себи усредсређује све аспирације за дисциплину нације. Сваки треба да се стара за своје село, своју покрајину, своју малу отаџбину, за свој занат. Децентрализација, регионализам, корпоративизам, су саставни делови национализма. Али сва та средишта морају бити груписана у једну хармоничну целину, где нестају све разноликости, али задржавају ипак своје посебне нијансе. Тај стожер то је нација, то је јединство, то је национално јединство. Али то национално јединство има свој мозак, један стални орган, а то је наследна монархија. Ред, поредак, то је ред преко нације, чија је судбина поверена наследној монархији.

Национализам се своди на ове три речи: традиција, заштита, децентрализација. Националиста мора поштовати, развијати традиције Француске. Националиста мора штитити интересе Француске државе, не само политичке и економске, већ да спроводи одбрану народног рада против конкуренције странаца.

Националиста треба да зна да су на његовој страни религиозна и естетска и политичка истина. Због тога националиста устаје против Јевреја, али не зато шти су друга раса, већ што као народ чине државу у држави. Јеврејска држава живи на француском тлу, на штету правих Француза. Уз то, Јевреји се налазе на два штетна супротна пола савременог друштва. Они су носиоци капитализма, индустријског и финансијског, али су и најжешћи противници капитализма - комунисти. Наспрам Ротшилда стоје Маркс и Ласал. Зато националиста треба да поступа са Јеврејима као са странцима, да им се одузму све функције и све службе које до сада врше, и да им се омогући опстанак тек пошто постану немоћни. Националиста устаје против протестаната јер они ниште наслеђе француске традиције. Истина, протестанти се не могу искључити из француске народне заједнице, али они морају бити стављени под контролу те заједнице. Протестанти покушавају да загосподаре католичком државом на тај начин што уводе свој револуционарни дух у националне установе, нарочито у школу. Револуционарни дух протестантизама иде од Лутера до савремене Сорбоне, пролазећи кроз енглески пуританизам, Русоа, француску револуцију, француски романтизам, до крајње политичке и моралне декаденције. Протестантизам је пораз за човечанство зато што је свугде постављао начело слободног расуђивања и суверенитета чистог разума. Националистa устајe и против масона, који су заклети непријатељи традиционалног хришћанства, и следствено томе рушитељи француских традиција и француског духа. Масонерија је огромно помогла ширењу револуционарних идеја, она их је често сама и припремала. Масонерија је ширила идеје Русоа, либерализма и демократије, та начела заблуда, које уништавају. И докле год та доктрина буде постојала, тајна власт и даље ће вршити утицај на француску мисао. Националистa устајe против „метека“ (миграната), странаца сувише брзо и лако примљених у француско поданство.

Најзад циљ националисте је да успостави национално јединство, тј. духовно, политичко и морално јединство. Нација је пре свега. Интереси појединих група морају бити подвргнути општем интересу нације. Класе су између себе солидарне. Интереси једне и друге класе су благостање нације. Ред преставља и прогрес. Социјалне реформе и национално благостање нераздвојне су формуле. Ни најсиромашнији радник не може остати равнодушан према судбини нације, чији је он члан. Далеко од тога да је отаџбина за њега само реч без икаквог значаја, она је напротив најделатнија реалност, која има огроман утицај на његов опстанак. Само у својој напредној отаџбини може радник очекивати трајно побољшање свог положаја. Треба ојачати идеју Француске. А та Француска мора имати свог вођу. Вођа нације није само представник националног осећања, он мора имати дубоко осећање интереса свих својих грађана, он мора имати пуну власт да по потреби брани Француску, ако је то потребно, и од самих Француза. Народ често и не знајући уништава начела свога живота и кличе узроцима своје смрти. Народ не уме да разликује штетне последице, он жели себе да сачува, али не зна како то да уради. Зато постоји вођа, који ће спречити народ, често и против његове воље, да уради оно што његов национални опстанак доводи у питање.

Активиста ФА испред зида са паролом: "Доле република јудео масонска! Живела католичка Француска

Национализам без краља не може доћи до пуног изражаја, јер без краља све што би националисти постигли, све би у току времена изгубили. Установа традиционалне, наследне, антипарламентарне и децентрализоване монархије значи спас за француску нацију и државу. Будна брига за јавним добром и општим интересом концентрисана је у монархији. Монархија је урођени патриотизам (patriotisme inne). Монархија је потребна, она је неопходна; са њоме је све могуће, без ње се не може урадити ништа. Без монархије се не може постојати, макар били на челу Ришеље, Бизмарк или Колбер. Јер и Ришеље, Бизмарк и Коблер могли су да управљају земљом само зато што су им краљеви омогућили трајност њихове владе. Краљ пре свега! Уколико је човек више националиста, утолико се више орјентише за монархију. Ројалистичка идеја је максимум идеје патриотизма.

Национал-монархизам се разликује од италијанског фашизма. Италијански фашизам је странка, ма да и он тежи да обухвати целу нацију. И ако се фашизам пoдвргава Савојској династији, ипак највећи део функција резервише само за присталице свог покрета. Аксион Франсез (Action française) одбија од себе ту улогу организоване странке, која би господарила државом. Она унапред објављује да краљ, кога ће она повратити, мора да влада помоћу свију, служећи се најстручнијима. Дакле, политика национал-монархизма Аксион Франсез своди се на одстрањивање свих партија са власти, чак и добре националистичке партије. Главни циљ је напуштање демократије из љубави према народу, напуштање либерализма из љубави према слободама и обнављање капетовске монархије као услов спасења Француске.

Извод из књиге „Монархистичка доктрина Шарла Мораса“, Београд, 1939.

Организација „Француска акција“ настаје крајем XIX века као радикални национал-монархистички покрет. Њен предводик и главни идеолог Шарл Морас оснивач је теорије неоројализма или морасизма, и претеча свих националистичких антидемократских покрета широм Европе. Морас је одбацио парламентаризам и демократију и залагао се за интегралну аутократску монархију као једину ваљану политичку опцију за француску нацију. Француска акција никада није постала партија. Њен метод деловања представља рад на национал-монархистичком освешћењу народа уличним активизмом, издавањем часописа и књига монархистичке садржине. ФА свој највећи замах достиже између Првог и Другог светског рата. За време Другог светског рата, Морас и ФА постају идеолошко упориште вишијевске Француске под вођством Филипа Петена чији су најближи сарадници управо били Морас и чланови ФА. Након завршетка рата и слома Вишијеве Француске, Морас бива осуђен на доживотну робију због наводне колаборације са Немцима (што је апсурдно с обзиром на доследност својој германофобији). Умире у затворској болници 1952. ФА је после рата била забрањена, те је доста дуго деловала илегално. Данас, Француска акција постоји у Француској као активни политички антидемократски, монархистички покрет.