МОНАХ, ЕПИСКОП, ДИПЛОМАТА, НЕИМАР, КЊИЖЕВНИК, РАТНИК, ДЕСНА РУКА ТРИ СРПСКА КРАЉА

Живописана, златом и гравуром украшена славска икона светог Данила,
 која се чува у просторијама Цароставника

СВЕТИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ  ДАНИЛО II

- КРСНО ИМЕ КЛУБА ЦАРОСТАВНИК

Свети Данило II архиепископ свих српских и поморских земаља, је небески покровитељ и Крсно Име (Слава) клуба Цароставник. Клуб је своје име добио по једној од најзначајнијих српских књига (XIV век), "Животи краљева и архиепископа српских - Цароставник", чији је састављач управо свети Данило II (1324-37).

КРАТКИ ЖИВОТОПИС СВЕТОГ АРХИЕПИСКОПА ДАНИЛА II

Данило II, био је властелински син. Пре одласка у манастир био је у дворској служби краља Милутина, а одатле је отишао у манастир св. Николе, у Кончул, где га је игуман Никола замонашио и изменио му непознато нам световно име у Данила.

На сабору, одржаном у Србији, изабран је за игумана хиландарског. Убрзо је стигла у Свету Гору и Хиландар велика напаст од латинских каталонских разузданих разбојничких чета, које су додијавале Светогорцима три године и три месеца, 1307 —1309. На челу одбране Хиландара стајао је игуман Данило који је у то време био више ратник и војсковођа него ли монах и игуман. Успешно је одолевао опсади професионалних каталонских ратника. Хиландар је захваљујући њему и његовим монасима, очигледно вичним ратовању, био једини манастир на Светој Гори који није зазузет и опљачкан од стране каталонаца.

Из Хиландара је половином 1311. године изабран за епископа бањског. Новом епископу је краљ Милутин, ставио у дужност да се брине о изградњи његове задужбине храма Светог Стефана у Бањској.

Када је завршено подизање Бањске, епископа Данила поново видимо у Хиландару, после кога, на позив краља Милутина опет долази у Србију и узима учешће у раду изборног сабора који је изабрао за новог српског архиепископа игумана хиландарског Никодима (1317-1324), Даниловог ученика.

Том приликом епископ Данило бива изабран за епископа хумског са седиштем у Бијелом Пољу при цркви Светих Апостола. Будући одан краљу Милутину, епископ Данило се нашао и крај краљеве самртне постеље и сахранио га у храму Светог Стефана у Бањској.

После смрти архиепископа Никодима епископ Данило је, 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа српског.

Истакао се као посредник у осетљивим династичким сукобима између Драгутина и Милутина, у дипломатским мисијама у Бугарској и Цариграду за владе Стефана Дечанског и у подизању чувених задужбина и цркава у Бањској, Дечанима, Пећи и Хиландару. Столовао је у тврђави Маглич у долини Ибра. Као српски архиепископ, крунисао је Стефана Душана за краља.

Архиепископ Данило спада у ред најзаслужнијих наследника светога Саве. Сматра се да је он једина личност из доба Немањића, која се по духовном и историјском значају, може упоредити са члановима светородне српске династије, а која није потицала из те породице.

Може се рећи да је Данило био учитељ, саветник и помоћник три српска краља, Милутина, Дечанца и Душана. 

Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских - Цароставник".

Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, ревносни бранитељ вере народа српског од јереси латинске и богумилске, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима световнога живота", одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању винограда Господњег, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године.

Гроб архиепископа Данила се налази у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије, једној од неколико цркава у оквиру Манастира Пећке патријаршије. У тропару светом се неваоди да му је тело по смрти „сачувано цело и нетрулежно” и „да исцељује болесне и прогони демоне“.

Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. 

Избави нас од свих зала, да ти кличемо: Радуј се утврђење отаџбини нашој! (из кондака светом) 

Српска православна црква га прославља 2. јануара по грађанском календару / 20. децембра по црквеном, заједно са светим Игњатијем Богоносцем и светим Јованом Кронштатским.